Krvnici, anđeli i hajduci

Legenda našeg najstarijeg lista „Politika” je Predrag Milojević. Punih sedamdeset godina objavljivao je zapažene članke, reportaže i feljtone istorijskog značaja. Kao što je „Politika” nerazdvojno povezana sa životom naših ljudi i događajima, tako je i njeno najbolje pero Milojević, tokom svog dugog radnog veka objavio nekoliko hiljada napisa.

On je više puta u svojim napisima isticao o svojoj profesiji kao ukletoj, bez iluzija jer novinarstvo je mukotrpan posao. Pitao sam ga: Otkud onda tolika ljubav prema novinarstvu? Odgovorio je: „Humanost, pre svega.”

Milivojevića su pitali da li se slaže sa njegovim kolegom po peru Čerčilom, da je to „najlepši životni poziv”. Složio se sa njim, ali sa sarkastičnom dopunom „ako se na vreme napusti”.

Kao i za mnoge strasne privrženike „sedme sile” i za Predraga Milojevića može važiti ona Matoševa opaska da je novinar zamenik slavnih tribuna i apostola, ljudi i naroda, branitelj slabih, večni mučenik novosti.

Sa Predragom me je upoznao moj prijatelj, a njegov rođak, novinar i književnik Kosta Dimitrijević. Primio me je i ugostio u svojoj kući u General Ždanovoj. Bard novinarstva bio je neposredan, jednostavan za komunikaciju i šalu, a uz to vrlo drag i prijatan kao i svi veliki ljudi. Upitao me je: „Šta mogu da uradim za prijatelja mog rođaka?”

Rekao sam mu da pripremam knjigu o životu i smrti u kojoj učestvuje stotinak najistaknutijih ličnosti ove zemlje. Odgovorio je: „Neobična i interesantna ideja.” Dopala mu se i pristao je da učestvuje svojim prilogom u knjizi.

Imao sam utisak kao da se znamo godinama, a ne da smo se tek upoznali. Pričao mi je o svom životu, da je postao novinar sa 19 godina.

Rođen je 1901. godine, po završenoj gimnaziji počeo je da studira filozofiju kod čuvenog Brane Petronijevića, koji ga je uzeo za honorarnog asistenta. Ali budući filozof postao je reporter beogradske „Politike”.

Govorio je: „To ni tada nisam umeo da objasnim, a priznajem ne umem ni sada.” Karijeru dužu od 70 godina započeo je vrlo zapaženom kozeričkom rubrikom u kojoj je na ironičan način izlagao kritici i podsmehu tadašnji režim. Međutim, kad je došla diktatura kralja Aleksandra, u januaru 1929. godine, njegova rubrika se „ugasila”. „Politika” ga je imenovala za svog dopisnika iz Nemačke.

Govorio je: „Tuđe režime bilo je lakše izvrgavati kritici, tako da je naš izgledao bolji.” U svojstvu inostranog dopisnika uspeo je da bude proteran iz pet zemalja o kojima je lepo pisao. Govorio je: „Kad hvališ narode kao da vređaš režim.”

U Nemačkoj upoznaje ženu svog života, prelepu Nemicu koja je svojim izgledom i stasom podsećala na njihovu čuvenu glumicu Romi Šnajder.

Govorio je da mu je ona dar od boga. Dobili su uskoro i dete. Silazeći niz stepenice njoj je dete ispalo iz ruku i na mestu ostalo mrtvo. Tužno i strašno.

Njen otac je bio u vladi, Hitlerov treći čovek, a uz to veoma bogat. Zahvaljujući supruzi upoznao je Hitlera i sve glavešine Trećeg Rajha: Gebelsa, Špera, Ajhnama, kao i sve svetske veličine tog vremena, kao što su Čerčil i Musolini.

Gotovo na svim proslavama Trećeg Rajha prisustvovao je sa suprugom. Svedok strašnog vremena, godine 1935, objavio je u „Politici” da je prva tragikomedija svetske politike to što se Firer kao bauk rata prikazuje kao anđeo mira.

Morao je da napusti Rajh zbog intervencije tadašnjeg nemačkog ministra pravde, ali ga je redakcija postavila za dopisnika iz Londona. Zapravo, proterao ga je Hitler.

Predrag Milojević je bio svetski slavan. Intervjuisao je Hitlera, Čerčila, Musolinija, kneza Pavla, Nikolu Pašića, čuvenog hajduka Čarugu i mnoge svetske velikane toga doba. Bio je izveštač sa suđenja Ajhmanu u Izraelu.

Pričao mi je kako je njegov brat za vreme rata bio zarobljen u logoru Banjica. Kaže: „Uzmem desetak fotografija sa Hitlerom i odem u logor. Komandantu kažem da sam prijatelj sa Firerom i pokažem mu fotografije sa njim. Pozdravi me. Pusti mi brata iz logora. Ironija života, jedan od najvećih ratnih zločinaca, spasao je život nevinom čoveku.”

O Nikoli Pašiću je govorio da je inteligentan i mudar čovek. O političaru Đorđeviću da je pametniji i obrazovaniji od Pašića, a da je ovaj veći političar. Pitam ga: „Kako to, Đorđevićevi govori trajali su po sat vremena, a Pašićevi po nekoliko minuta?” Pašić je govorio kratko i efektno, a Đorđević bi se rasplinuo u govoru pa bi rekao i nešto što nije trebalo.”

Pričao mi je kako je pravio intervju sa Čarugom uoči njegovog odvođenja na vešanje. „Došao sam u četiri sata ujutru. U ćeliji smrti Čaruga obrijan, doteran, cipele izglancane kao da ide na svadbu a ne na vešanje.” Kad me je video, reče – stigao novinar. Mene je voleo i zato mi je dao intervju.

Najčuveniji među hajducima bio je Jovo Stanisavljević zvani Čaruga. On je bio harambaša iz hajdučkih priča. Njegova banda je godinama bila strah i trepet za Slavoniju i Liku. Dug je niz njegovih razbojništava, pljački i ubistava koje je činio sa svojim „tićima”, kako je zvao svoje razbojnike i jatake. Najzad je dolijao, uhvaćen je, osuđen na smrt i obešen.

To je bilo drugo lice Čaruge. Kao zavodnik imao je bezbroj ljubavnica. Tako je i uhvaćen, kod jedne od njih. Odala ga je iz ljubomore. Tokom suđenja žene su se tiskale na maloj galeriji u sudskoj dvorani, a on je stalno koketirao sa njima. Kad ga je dželat vodio na vešanje, rekao je – moj naklon, gospodine dželat. Zakopčajte se, hladno je, prehladićete se. Dželat Mauzner, debeo i nizak, bio je obučen u crno, a na glavi je imao veliki cilinder. Kako je rekao Milojević, više smešan nego strašan.

Kada ga je dželat pripremao za egzekuciju, pomogao mu je da se popne na stolicu. Tom prilikom okrenuo se dželatu i rekao – hvala, gospodine krvniče. Poslednje reči Čaruge bile su – zbogom narode, Čaruga putuje. Dželat je izvukao stolicu i Čaruga se preselio u carstvo nebesko.

Predrag Milojević je imao Hitlerovu knjigu „Majn kampf”, sa autorskom posvetom i pun kofer slika sa Hitlerom i glavešinama Trećeg Rajha.

Po oslobođenju, kada su počela masovna streljanja po Beogradu, njegova supruga mu je rekla da sve to spali i da oni ne budu streljani. Za moju knjigu “Život, smrt, večnost” za koju je predgovor napisao Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije, koja je u pripremi za štampu, rekao je:

„Napunio sam 92 godine, ali ja svoj život ne merim po dužini predanja, već po tome koliko sam uspeo da se ispunim životnim vrednostima, onima koji čine život. Smrti se ne plašim, ali bih voleo da umrem uspravno kao drvo koje grom udari. Držao sam se u životu jedne strane poslovice: Ako hoćeš da imaš prijatelje, budi prijatelj.”

Ja prijatelje nisam tražio, ali sam ih poštovao. Iz ove rečenice se vidi da je imao filozofski talenat.

Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista