Kumačenje među Srbima

Specijalno za „Politiku”

Nikola Lakić

Temišvar – U Panteonu Srba u Dunavskoj klisuri i Poljadiji zapisani su mnogi običaji i rituali iz prastarih vremena. Reč je o srpskom življu u Rumuniji koji gotovo jedan milenijum živi između trougla Nere i Dunava do Đerdapa u mestima Leskovica, Zlatica, Lugovet, Sokolovac, Bazijaš, Divič, Belobreška, Radimna, Požežena, Mačević, Nova i Stara Moldava, Ljupkova i Svinica. Na tom širokom horizontu trajanja razvile su se duboko u narodu razne verske forme i prakse.

Veoma rasprostranjen i živ običaj koji se strogo poštuje u selima Dunavske klisure i Poljadije naziva se kumačenje i povezan je s ponedeljkom posle Uskrsa, takozvanim Malim Uskrsom. Reč je o pravljenju pobratimstva i posestrimstva između mališana do 12 godina.

Tog dana, na „kumačin ponedonik”, devojčice i dečaci u pratnji roditelja dolaze na određeno mesto na reci i tu se „kumačaju”, to jest bratime se dečaci s dečacima, devojčice s devojčicama. Međutim, tajanstvenost koja obavija ovaj čin dodaje mu dubinu, čineći ga nezaboravnim iskustvom za ceo život.

Deca tog dana poste. U ugovoreno vreme svako dolazi sa svoje strane s roditeljima i na reci se sastaju stojeći suprotno jedan do drugoga. Tu stavljaju jedan drugome na glavu svoj venac napravljen od grana vrbe, okreću se od istoka prema zapadu, zastanu i kroz kotur se poljube. Okreću se potom triput i isto toliko puta se poljube, potom venac bacaju visoko, dok roditelji u pozadini govore – „da se kumačate, da se ne svađate i zanavek poštujete”. Na kraju jedan drugome dele poklone. Obavezni su crvena jaja i kolač, a u poslednje vreme daju se i „moderni” pokloni.

Posle kumačenja devojčice će se međusobno nazivati „kumače”, u nekim klisurskim mestima „kujke”, a dečaci „poce”.

Dečica se tako zaklinju na budućnost ispred obale reke. Pre svega, postoje određeni kodeksi ove ceremonije spajanja i združivanja. Kako dalje teče reka života, koja često zna da bude mutna, kumače i poce se obavezuju da će živeti u najboljim i najprisnijim odnosima. Rađaju se moralna načela ovog povezivanja – zavet da nikada neće dozvoliti da se međusobno posvađaju i obaveza da se pomažu u nevolji. Ova pravila postaju čvrsta veza koja duboko utemeljuje njihov odnos, noseći sa sobom obećanje o vernosti i podršci u svakom trenutku života.

„Ja imam svog pocu ili pobratima koji već 20 godina živi u Austriji, ali mi se svakog kumačinog ponedeljka obavezno sretnemo, ostala je ta naša prisnost za ceo život”, kaže Tomislav Popović iz Radimne.

Tako se zahvaljujući kumačenju rađaju iskrena i trajna prijateljstva, ali se i otkriva lepota življenja u zajednici.

„Crvena jaja i buketi cveća, koturi od vrbovih lastara i bistra voda, poljupci i osmesi najmlađih, samo su neki od čarobnih sastojaka tajne formule kojom se i u internet eri stiču prijateljstva za ceo život”, ističe književnik Predrag Despotović iz Belobreške.

Običaj sličan onome koji su očuvali Srbi u Dunavskoj klisuri i Poljadiji, delimično je opisao pod nazivom „Družičalo” u svom „Rječniku” i Vuk Stefanović Karadžić: „Na nekim mjestima (kao n. p. u Negotinu i u Ršavi) skupe se momčad i đevojke poslije podne na jedno mesto, pa igraju i družičaju se (ponajviše muško s muškim, a žensko sa ženskim), t. j. opletu vijence od vrbovije mladica... Kroz te vijence ljube se i mijenjaju jaja (šarena i crvena), pa najposlije promijene i vijence (metne jedno drugom na glavu) i zakunu se da će biti muškarci pobratimi a ženskinje druge (Vlasi kažu kumača) do ono doba godine.”

Smatra se da običaj vuče korene iz nekadašnjih prolećnih svetkovina i ritualnih igara koje su izvođene u mnogim krajevima Evrope. Kumačenje danas poznaje i razlike, veće ili manje, od sela do sela.

Kad je reč o rasprostranjenosti ovog običaja, on je poznat samo u ovom delu Rumunije gde žive Srbi, dakle u Dunavskoj klisuri i Poljadiji, dok u severnom ili gornjem Banatu nije zabeležen.