Vaskrs u ratom razorenom Mariupolju

Specijalno za „Politiku”

Igor Damjanović

Nedelju dana pre Vaskrsa stigao sam u Donjeck, s namerom da tamo neograničeno ostanem. Glavni cilj tada, pre dve godine, bio je da posetim Mariupolj, u kojem su opkoljene ukrajinske jedinice Rusi potiskivali ka njihovom poslednjem uporištu, železari „Azovstalj”. Preko prijatelja iz Moskve upoznao sam Igora Kimakovskog, savetnika za medije lidera DNR Denisa Pušilina. On je u Mariupolj često vozio humanitarnu pomoć i pomagao evakuaciju starih i bespomoćnih.

Uz upozorenje da je odlazak u Mariupolj izuzetno opasan, Kimakovski prihvata da mene i kolegu Danijela Simića iz Republike Srpske, koji je u to vreme takođe bio u Donjecku, vodi sa sobom kada god bude imao mesta u automobilu, uz obavezu da mu aktivno pomažemo u njegovoj misiji. Do Vaskrsa smo tri puta uspeli da uđemo u Mariupolj. Miris paljevine širio se ovim razorenim gradom, u kojem se borba vodila za svaku zgradu, za svaku ulicu.

U katakombama mašinskog koncerna „Azovmaš”, koji je u vreme SSSR-a proizvodio sve od igle do bele tehnike i građevinskih mašina, zatičemo razbacane uniforme s oznakama 36. brigade morske pešadije, vojničke cipele, pancire, sanduke s municijom, ručne bombe, pa čak i nekoliko ostavljenih „kalašnjikova AK-74”. Posebno snažan utisak na nas ostavila je trpezarija, gde su se u tanjirima još nalazili ostaci hrane i polupojedene konzerve, kao i soba s razbacanim patikama malih brojeva od 37 do 39. Kimakovski je pretpostavio da su tamo bile smeštene žene vojnici.

Na ulazu u Mariupolj, na mestu nekadašnjeg hipermarketa „Metro”, bio je uspostavljen punkt za raspodelu humanitarne pomoći, gde je dnevni broj sledovanja bio veći od 100.000. Grad je bio bez struje i vode. Početkom aprila noćne temperature bile su u minusu, a nijedan prozor nije ostao ceo, čak ni na onim zgradama koje su prošle bez većih oštećenja. Stoga je većina preostalih stanovnika Mariupolja bila prinuđena da spava u podrumima, a preko dana su izlazili u dvorišta da na otvorenoj vatri pripreme hranu. Kad je Kimakovski nagovestio da bi i u Mariupolj moglo da se ode na Vaskrs, ja sam bez razmišljanja izrazio želju da mu se pridružim. Kolega Simić takođe.

Dan ranije, na Veliku subotu, rešili smo da posetimo Svetopreobraženjski saborni hram u Donjecku. Tu su uveliko tekle pripreme pred najveći hrišćanski praznik. Upoznajemo se s ruskom vaskršnjom tradicijom, koja se delimično razlikuje od naše. Vernici su u crkvu pored šarenih jaja doneli i kulič – tradicionalni slavski kolač koji svaka porodica peče za Vaskrs. Špaliri vernika, uglavnom žena i dece, stoje ispred hrama iz kojeg na svakih sat vremena izlaze sveštenici da bi obavili obred osvećenja svetom vodicom. Sve to prolazi uz smeh i radost, posebno momenti kad sveštenik „pretera” sa vodom i vernike gotovo okupa. U masi stoji i nekoliko vojnika u uniformi, koji su imali sreće da dobiju odsustvo i praznik provedu s porodicom.

Svi s kojima smo razgovarali nadali su se i molili da već sledeći Vaskrs dočekaju u miru. Ipak, posebno snažan utisak u donjeckim pripremama za Vaskrs ostavio je jedan stariji gospodin koji je u hram došao sa svojom 95-godišnjom majkom. Baka Zinaida prihvatila je da porazgovara sa mnom i kolegom Simićem. Brinula ju je ratna situacija.

„Svaki rat je strašna stvar. Tada su bili Nemci s jedne, sa druge strane mi. Ja sam bila bolničarka u vojnoj bolnici. Danas Nemaca više nema, ali ovaj rat je gori od onog zato što ja, deco, sada ništa ne razumem, gde ko i zašto ratuje”, pričala nam je starica.

Na sam Vaskrs u šest sati ujutro krenuli smo u Mariupolj. Prolazeći kroz nekoliko kontrola, zaobilazeći porušene mostove i skrećući s delova auto-puta nad kojima je ukrajinska armija iz ugljedarskog pravca u to vreme imala vatrenu kontrolu, posle oko tri sata stižemo u Svetoserafimovsku crkvu pred sam kraj liturgije. Zatičemo neverovatan prizor – stotinak vernika okupilo se u crkvenoj porti. Uprkos teškim uslovima života u Mariupolju vernici su uspeli ne samo da ofarbaju jaja, već i da ispeku kulič. Lokalni sveštenik, otac Vladimir nakon liturgije sproveo je isti obred koji smo prethodnog dana videli u Donjecku. Uz dečje osmehe i vaskršnju radost odjekivao je pozdrav „Hristos voskrese – vaistinu voskrese”, nasuprot prolivanju bratske krvi na svega nekoliko kilometara oko železare „Azovstalj”, koje je potrajalo još mesec i po.

Dirnulo nas je s koliko emocija su nas dočekali vernici i otac Vladimir, inače otac petoro dece. Okupljeni vernici utrkivali su se ko će nas novinare, putnike-namernike ugostiti šarenim jajima i kuličom, ispečenim u muci i sirotinji koje im je doneo rat. Pored Svetoserafimovske crkve posetili smo i Svetonikolajevski saborni hram. Sreo nas je protojerej Nikolaj, starina od osamdesetak godina. Obradovao se kad je čuo da smo Srbi. Za razliku od periferije, koja je manje stradala od centra, stambeni objekti u okolini sabornog hrama delovali su kao da su preživeli apokalipsu. To što je hram ostao manje-više čitav teško da se drugačije moglo objasniti osim kao božje čudo.

Na Vaskršnji ponedeljak ponovo nas je pozvao Kimakovski, rekao je da ima ekskluzivnu priču o kojoj ni sam ne zna ništa, sem mesta gde treba da odemo, koje se zove Sartana.

Ovo selo, mahom naseljeno lokalnim Grcima, na nekih dvadesetak kilometara od Mariupolja, Oružane snage na početku rata 24. februara napustile su bez borbe. Tamo zatičemo nekoliko autobusa s ukrajinskim tablicama punih medicinske opreme i hrane i desetak vozila hitne pomoći sa ukrajinskim tablicama. Dvojica vojnika s maskama pod punom opremom, pancirima mi mašu i podižu dva prsta. Tek kad sam im se primakao video sam da nose simbole SSO Oružanih snaga Ukrajine. Bio je to moj za sada prvi i jedini susret s vojnicima s druge strane. Ovi specijalci obezbeđivali su konvoj, koji je organizovan uz posredovanje deputata Vrhovne rade Ukrajine Aleksandra Kovaljeva, nekada heroja avganistanskog rata. Pomoć su inače povodom Vaskrsa sakupili sveštenici danas od strane režima Zelenskog progonjene Ukrajinske pravoslavne crkve, koji su s Kovaljevom i sami bili u autobusima. Toliko o tome koliko mitropolit Onufrije i njegovo sveštenstvo nisu bili lojalni svojoj državi.

Načelno je bilo dogovoreno da pomoć bude predata vojnicima opkoljenim u „Azovstalju”, a oni najteže ranjeni trebalo je da se evakuišu kolima hitne pomoći koja su propuštena iz pravca Zaporožja. Međutim, pregovori su posle tri dana nažalost propali, jer ruski komandanti nisu uspeli da se s komandantom puka „Azov” Denisom Prokopenkom dogovore o mestu primopredaje, tako da ja i kolega Simić u konkretnom slučaju nismo imali o čemu da pišemo.