Preminuo fudbalaski Cezar

Preminuo je fudbalski Cezar. Njegovi poštovaoci su smatrali da je s takvim imenom bio predodređen da pokori svet. Za Argentince je, bez ikakvog preterivanja, to stvarno bio, jer ih je izvukao iz večite senke Brazila. Oni nikada nisu mogli da se pomire s tim da su komšije bolji fudbaleri od njih, ali do 1978. nisu imali to čime i da dokažu. Istina, imali su više trijumfa na šampionatima Južne Amerike, ali na svetskim prvenstvima, od onog prvog, 1930. u Montevideu (Urugvaj), kada su bili finalisti, nikada nisu igrali zapaženiju ulogu.

Njihovu maštu je u stvarnost pretočio Sesar Luis Menoti zvani Mršavi (Rosario, 5. novembar 1938 – Buenos Aires, 5. maj 2024). Nad tom prvom argentinskom titulom svetskog prvaka uvek će da lebdi da je osvojena kod kuće, da je tadašnjoj argentinskoj vojnoj hunti takav poklon svom narodu bio potreban kao vazduh, da je vrlo važna pobeda protiv Perua (6:0) obezbeđena mimo igrališta...

Ali, sve to može (i mora) da se uzme i kao otežavajuća okolnost za njenog tada 40-ogodišnjeg selektora. Nemerljivo najteži pritisak je bio od same nacije. Posle još jednog nezapaženog učinka na Svetskom prvenstvu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, poverena mu je reprezentacija sa samo jednim zadatkom: da kroz četiri godine, na svom bunjištu, bude svetski prvak.

Menoti je bio solidan vezni igrač. Počeo je u Rosario sentralu (1960-1964), a potom igrao za argentinske velikane Rasing (1964-1965) i Boku juniors (1965-1967), u SAD-u za Dženerals iz Njujorka (1967-1968), u Brazilu za Santos (1968) u vreme kralja fudbala Pelea i Žuventus iz Sao Paula (1969). Bio je i 11 puta reprezentativac Argentine (1963-1968) i dao dva gola.

Ključno je tek sledilo: 1970.  je otišao u Meksiko da uživo gleda Svetsko prvenstvo. Pele u zenitu forme i njegovi saigrači, koji su Brazilu doneli treću titulu svetskog prvaka, toliko su ga nadahnuli da je rešio da život nastavi kao fudbalski trener.

Počeo je u svom rodnom gradu, ali ne u klubu u kome je igrao, nego u rivalskom Njuels old bojsu (1970), a onda je preuzeo Urakan (1971-1974). Prvi korak na dužnosti nacionalnog fudbalskog mesije bio je neslavan. Za šampionat kontinenta 1975. dva najveća argentinska kluba River Plata i Boka juniors mu nisu dali igrače, koje je pozvao u reprezentaciju.

Iako mlad stručnjak nije zakukao kao sinja kukavica. Kao hemičar-tehnolog nije se uplašio da „mućka” nepoznate sastojke, pa se oslonio na igrače iz provincijskih timova i one koji su igrali u inostranstvu.

Za Svetsko prvenstvo 1978. na njegovom spisku su se, ipak, našla petorica iz River Plate (među njima kapiten Pasarela), ali nijedan iz Boke! Izostavio je i fudbalsko čudo od deteta Maradonu (Argentinos juniors), jer je, po Menotijevom mišljenju, sa 17 godina bio premlad da izdrži ono što je Argentina tada zahtevala od svoje reprezentacije. Od „stranaca” je pozvao samo Kempesa iz španske Valensije, koji je bio glavna zvezda, dok levi bek Tarantini nije imao klub u tom trenutku.

Kad je završeno finale Argentina je bila pijana od sreće – konačno je dočekala ono o čemu je sanjala. Fifin Zlatni kup je osvojila savladavši na produžetke Holandiju s 3:1. Menoti je naredne godine doveo svoju reprezentaciju da uveliča oproštaj Dragana Džajić od igranja fudbala. Na Zvezdinom stadionu Jugoslavija je pobedila svetskog prvaka s 4:2.

Za Svetsko prvenstvo 1982. Menoti je odlučio da u reprezentaciju uvede nekoliko „mladih lavova”. Pored Maradone to su bili još Barbas. Dijaz i Kalderon, s kojima je 1979. osvojio Svetsko juniorsko prvenstvo u Japanu. Međutim, Argentina je u Španiji sišla s prestola. Pored sportske sreće smatra se da joj je nedostajala i psihička stabilnost, jer je uoči samog šampionata izgubljen rat od Velike Britanije za Foklandska ostrva.

Menoti je potražio nove izazove. Preuzeo je 3. marta 1983. Barselonu od Nemca Lateka u kojoj je bio Maradona. Međutim, već naredne godine ju je napustio.

„Umrla mi je majka, u Argentinu se vratila demokratija i osećao sam da treba da se vratim kući. Predsednik Barselone Nunjes mi je na ručku dao prazan ček i rekao da igrači hoće da ostanem. Rekao sam mu da ja ništa neću”, tako je Menoti objasnio svoj razlaz s jednim od najvećih klubova na svetu.

Mada je vodio poznate timove (Penjarol 1985, Boka juniors 1986-1987, Atletiko iz Madrida 1987-1988, River Plata 1988-1989, reprezentacija Meksika 1991-1992, opet Boka 1993-1994, Independijente 1996-1997. i Sampdorija 1997) njegov vreme je prolazilo. Vratio se u Rosario sentral (2002), probao još jednom u Independijenteu (2005), a karijeru je završio u Meksiku (Puebla 2006. i Tekos 2007). Od 2019, pa dok mu je zdravlje dozvoljavalo bio je direktor argentinske reprezentacije.

Svoje znanje nije krio. Ne samo što je držao predavanja po svetu, nego je objavio i knjige: „Kako sam osvojio mundijal” (1978) i „Fudbal bez prevare” s Anhelom Kapom (1986).