Titova druga strana medalje

Josip Broz Tito bio je prvi čovek nekadašnje druge Jugoslavije, SFRJ, sve do svoje smrti 1980. Bio je vođa partizanskog pokreta u borbi protiv fašizma, potom doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije. Imao svoje lice i naličje. Dok je vladao, neosporno je imao najveću podršku naroda, kod nekih pojedinaca do obožavanja, a kada je otišao s ovog sveta, tada je mišljenje o njemu otišlo u potpuno drugu krajnost, u negiranje, osporavanje, optuživanja za neograničeno vladanje, do onoga da je on najveći srbomrzac u istoriji naroda srpskog. Isto to kažu i nacionalističko obojeni Hrvati, hrvatomrzac. Tek će istorija s dovoljne distance, koja se mora meriti decenijama, pravilnije odvagati njegovu realno kontroverznu ulogu u etapi istorije južnoslavenskih krajeva. Ne sporim da je Tito imao mnogo negativnog u svom načinu vladanja (manipulacije, hedonizam, liderstvo, grubi načini uklanjanja neistomišljenika, ponekad ravno zločinu, autoritarnost, birokratizam). Sporno je što se samo to danas glorifikuje, potencira, izvlači iz konteksta kao jedino istinito, čime se zamagljujuće ostrašćeno blati jedno vreme i sudbine čitavih posleratnih generacija u njemu.

Druga strana medalje, manje poznata, drugačija je. Tito je, pored ostalog, bio najveći komercijalni „direktor” ondašnje Jugoslavije. Otvarao je naširoko vrata sveta nesvrstanih, prolazu našim privrednicima, izvozu, ekonomiji. „Energoinvest”, „Energoprojekt” i njima slične velike firme projektovali su, gradili i svetu nesvrstanih predavali krupne kapitalne investicione objekte. „Rade Končar” Zagreb, „EI Niš”, „Trepča”... izvozili su proizvode i pamet naše novopridošle školovane fakultetski obrazovane posleratne generacije (besplatno školovanje). Takođe je vešto balansirajući između Zapada i Istoka Tito znao da otškrine vrata zatvorenog tržišta Istoka za robu iz Jugoslavije. „Fabrika obuće Ruma” u Rumi negde sedamdesetih godina prošlog veka. Radnici na liniji rade na normu, skoro u tri smene, izbacuje se velike količine obuće (rade to modelari, šivači, pakeraji, kontrolori). Oni zarađuju toliko da pokrivaju troškove života, imaju velike godišnje odmore, odlaze na more, kupuju kola, dobijaju stanove ili povoljne dugoročne kredite za gradnju kuća. I sve to na proizvedenoj obući, dakle, ne na kredit, niti na zajam, već iz sredstava dobijenih prodajom te obuće. U isto vreme, sedamdesetih godina prošlog veka stiže nam nešto drugačija slika iz Moskve. Redovi, gužve, prolaznici pitaju šta se to čeka pred prodavnicom, iz reda odgovaraju: došla roba iz Jugoslavije. Koja? Obuća. Staje se u red. Kupuje se, ne bira se model, niti boje, pa čak ni to da li obuća odgovara broju cipela kupca.

Ako ste na kraju reda, obuće je (po)nestajalo, kupuje se čak i cipela većeg ili manjeg broja od potrebnog, onda se odmah, tu u parku, obavlja što bi moji Laćarci rekli „ćoranje”, zamena jednih cipela za druge. Kupuj ono što je preostalo, potom razmenjuj. Bilo je to doba kada je ondašnji Sovjetski Savez (Rusija) vodio hladni rat sa Zapadom, razvijao tešku industriju i naoružanje. Laku, prerađivačku industriju je zapostavljao. Sa Zapada uvozu otežavan prolaz na rusko tržište skoro do prohibicije, Titu gledali „kroz prste”. Izvozili smo pored obuće, tekstil, nameštaj, hranu. Deficitarni proizvodi donosili velike novce, između ostalog, i „Fabrici obuće Ruma”. Podizao se standard radnika sa linije proizvodnje. Većini. I to je bio Tito, samo se danas takav ne vidi.

O njemu pišu oni koji ni dana nisu radili u privredi, niti su razumeli podlogu našeg razvoja upravo tih sedamdesetih godina prošlog veka kad smo po nivou razvoja postali ravni srednjorazvijenim zemljama Evrope. Jugoslavija nije bila visoko zadužena zemlja (oko dvadesetak milijardi dolara), pa se nije živelo kako to neki danas kažu na kredit i zajmove. Ne. Živelo se, između ostalog, i na bazi visoko vrednovane naše spoljne politike u svetu. Uloga Tita u tome bila je velika. Entuzijazam masa plus benefiti u spoljnoj politici bili su formula uspeha. Ali, slažem se, to nije moglo dugo da traje. Kad se to izmaklo, entuzijazam popuštao i svet menjao osamdesetih godina prošlog veka, prave odgovore na nove izazove nismo imali. (Za)stali i tu je početak raspada zemlje. Pokušali smo pad u ekonomiji nadomeštati kreditima (1974–1980). Kad se ino-anuiteti počeli vraćati početkom osamdesetih godina prošlog veka ekonomska kriza snažno zakucala na vrata Jugoslavije, odliv deviza bio veći od priliva, deficit, inflacija, nestašice, bonovi, par-nepar. Odgovornost za to stanje bila je i ostala na ondašnjoj vladajućoj partiji komunista. Još već odgovornost je na etničkim preduzetnicima koji su u svim republikama i pokrajini Kosovo i Metohija iskoristili ekonomsku krizu i nesnalaženje vladajuće komunističke partije, te svoje narode poveli u međusobni građansko-religijski rat, prvi u Evropi posle Drugog svetskog rata. Drugi se danas vodi u Ukrajini. Odgovornost je na nama bivšima i onima posle nas, samo je pitanje mere i razmeravanja u razaranju jedne prirodom prelepe zemlje. I na kraju poenta. Abdulah Sidran: „Da je Jugoslavija bila sto puta gora nego što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega što je nakon nje nastalo.”

Publicista, bivši član vlade u SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista