Da se pred svetom pokažemo i dokažemo

Uoči svakog velikog takmičenja (u stvari, uoči svake međunarodne utakmice), kao što su ove godine Evropsko prvenstvo u fudbalu i Olimpijske igre, u nama zaiskri varnica da ćemo da nadmašimo i sebe i protivnike. U poslednje vreme uspevamo na onim poljima na kojima oru fanatični individualni proizvođači: Đoković u tenisu, Španovićeva u atletici...

U ekipnim sportovima je prinos sve tanji. Košarkaš Jokić izgleda kao izuzetak, ali nije. On je posledica nedokučivih puteva Gospodnjih, a ne naše sistemske proizvodnje.

Lokomotiva na dva koloseka 

Posle dugo vremena obradovali su nas košarkaši zablistavši na Svetskom prvenstvu, i fudbaleri, od kojih smo digli ruke, probojem na dva uzastopna najveća turnira (prošli mundijal i predstojeći evropski šampionat). Vaterpolisti više ne pune riznicu, ni odbojkaši ne žanju kao nekad, a već smo i zaboravili kad su rukometaši nešto učinili da nam srce zaigra od radosti.

Nismo se snašli u savremenim tokovima i prepustili smo se vremenu da nas nosi u ponornicu. Obnevideli smo od medijski blještećeih sportskih armija za osvajanje trofeja i obrtanje kapitala. Još se dičimo što je u gorivu tih moćnih mašinerija poneka kap naša. Nastojanje Crvene zvezde u fudbalu da odmakne što dalje u Ligi šampiona, „večitih rivala” u Evroligi u košarci, vaterpolista Novog Beograda da pokore Stari kontinent, odblesci su naših još tinjajućih nada.

Ostale su još iz stare države u kojoj nismo ugasili žeđ za trofejima, a imala je trostruko više ljudi, nego Srbija sada. U skladu s tim je smanjena i teritorija, koja je podržavala naš sport privredno, finansijski, stručno...

Treba li da prihvatimo da smo neizlečivo onemoćali? Neka i bude da nema leka za našu boljku, ali zar da se pomirimo s tim da nam zaista nema spasa? Ne oduzimajmo sebi pravo na borbu da preživimo!

Događalo se da neko postane šampion sticajem okolnosti, ali to je uvek bila zaslužena nagrada za to što se ozbiljno uhvatio ukoštac s izazovom. Takvi su podvizi Snežane Pajkić na Evropskom prvenstvu u atletici 1990. u Splitu, Nađe Higl na Svetskom prvenstvu u plivanju 2009. u Rimu... A one su do toga stigle u našim uslovima, a ne u nekim kosmičkim laboratorijama u inostranstvu.

Neka nas bolji pobedi, ali neka to ne bude zato što nismo verovali u sebe. To zavisi samo od nas, od našeg uma, koji se u svoj svojoj moći javlja uglavnom kad muka, i to golema, natera. Da bi se, kad je biti ili ne biti pružilo i više od očekivanog, potrebno je ne samo vrhunsko sportsko umeće, nego još više mentalno, zato što ono komanduje snagom, koja će, ne samo klade da valja, nego i iz one najsuvlje da iscedi medalju.

Šta bi bilo koji današnji svetski sportski giganti (klubovi, lige ili reprezentacije) bili bez mozga, mišića, srca ili drugog važnog organa uzetog od nekog siromašnog „donatara” iz neke bliže ili dalje sportske kolonije? Bez petrodolara nekog šeika, milijardi iz rudnika, koje je privatizavao neki oligarh u Rusiji, slavoljublja moćnika s periferije sveta, američkih milionera željnih da pokore stari zavičaj?

Naši stari su smatrali da uspeh može da se postigne ili za blago ili na junaštvo. Mi pare nemamo, a nije hrabrost ludo poginuti. Treba da se uzdamo u mudrost, a ona je u svakome od nas – u nekome tinja, u nekome bukti, a kad bi se sve to sabralo na jednom mestu – bilo bi i moćnije od Hefestove vatre!

Recept za garantovani uspeh u sportu ne postoji. Da ga ima šampioni ne bi bili svrgavani. Mi smo u nekim sportovima dotakli zvezde kad nam je domaća liga bila među najjačima u Evropi (košarka), u nekima u zlatno doba jednog kluba (u rukometu Metaloplastike, u odbojci Vojvodine, u vaterpolu Partizana). U fudbalu je istorija bila protiv Crvene zvezde. Kad se uspela na vrh sveta baš na tom mestu je izbio vulkan, pa je sve ono što je sizifovski gurano uzbrdo lava za tren sunovratila.

Crvena zvezda i Partizan, fenomeni našeg društva, decenijama su bili lokomotiva sporta kod nas. Bilo je i neslaganja, ali su, kao u nekadašnjim porodičnim zadrugama, manje-više vukli zajednički. U savremenoj Srbiji to nasledstvo ne bi da dele, ni međusobno, niti s ostalima, nego ga svako hoće samo za sebe i eto ih na dva različita koloseka. A ima li šta gore od zavađene braće?

Pod uticajem vrhunskog svetskog sporta, a on je danas, u suštini, trgovinska delatnost (kupoprodaja igrača), i kod nas je zavladalo shvatanje, od klubova do navijača, da uspeh mora da se postigne sad i odmah. U svetskim metropolama to rešavaju „novčićama” dobijenim iz bunara neograničenih želja. Doduše, njihovoj nezajažljivosti je nemoguće da se udovolji, pa zato Real uporno pokušava da sakupi karavan s kojim će više da profitira ako krene drugim putem od onoga sa koga Uefa ubire drumarinu.

Da se ne bismo izgubili, a već smo mnogo zaostali, trebalo bi da odredimo gde je naša Obećana zemlja i složno krenemo ka njoj. To neće da traje 40 godina, ali neće da bude ni brzo, ni komforno putovanje. Ličiće više na Odisejevo.

Da bi neki tim bio na evropskom proseku ne treba svi igrači da budu svetski asovi. Dovoljno ih je nekoliko, a, valjda, u našoj zemlji možemo da nađemo toliko zlatnih zrnaca da kujemo tuce fudbalskih dukata, nešto manje u košarci, odbojci, vaterpolu i rukometu i još poneki zlatnik ili srebrnjak u pojedinačnim sportovima.

Za tako nešto je neophodno da se pogledamo u oči, da lomimo koplja u raspravama kako dalje, a ne kroz saopštenja da li je sudija trebalo da dosudi ovako ili onako, da ne tražimo način kako od države da dobijemo više nego komšija, već kako sport da donese Srbiji ne samo medalje, nego i bolje međuljudske odnose... Da napravimo svoju mapu kako do cilja, a ne da uzimamo tuđe, već iskorišćene, pa samim tim i zastarele.

Holanđani su u fudbalu sve pretekli kad su se upustili u nepoznato – u totalni fudbal, Brazilci su se naosvajali olimpijskog zlata u odbojci kad su počeli da smečuju iz odbrane, Španci su u vaterpolu naglasak stavili na brzo plivanje, Francuzi su u rukometu dokazali da se može kad se hoće...

Ne treba da se odbacuje ni ono što je prekrila prašina. Kad je Barselona protrljala staru lampu ispostavilo se da je čarobna: pokupila je sve što postoji kad je oživela igru kratkih pasova, kad je ulog stavila na svoju školu fudbala...

Zapostavljanje domaćih liga

Mi smo zapostavili svoje lige u košarci i vaterpolu. U fudbalu produžavamo prvenstvo, iako su to odavno napustili oni od kojih smo taj model preuzeli, a svetskim silama nikada nije ni padalo na um da menjaju starinska pravila nadmetanja za prvaka države.

Naši klubovi (i reprezentacije) nemaju svoj sistem igre, nego se menja kako koji trener dođe. Plej-of ima smisla tamo gde su pune tribine važnije od titula kao što je to u NBA. Da bi svi imali podjednake izglede postoji draft, pa slabije plasirani klubovi imaju pravo prvenstva da sa liste najperspektivnijih igrača izaberu koga hoće. Zbog toga tamo nema večitih favorita i večitih autsajdera kao što je to u evropskom fudbalu i košarci...

Kod nas se uspeh u sportskom životu svodi na to da budemo glavni u svom selu, a u Evropu idemo kao nezvani u svatove, umesto da nam je svrha da se pred svetom pokažemo i dokažemo. A to možemo ako pomažemo jedni drugima: žustrom sportskom borbom na igralištu, razmenom iskustava između rukovodstava...

Više vredi da svake sezone nekoliko naših klubova „prezimi” u Evropi, nego gomilanje domaćih trofeja, koji će jednog dana da se pretvore u puke statističke podatke. Još je važnije da nam reprezentacije ne samo prekorače prag svakog velikog međunarodnog turnira, nego da tamo stignu do stola na kome je glavna gozba.

Trenutno je Srbija guber među letećim ćilimima. Moramo da damo sebi zadatak da i on visoko uzleti.