Svaka naredna utakmica je na „minskom polju"

Sudbinu nije ganulo što je Partizan preko noći promenio trenera. Da je taj potez povukao u iznudici vidi se po tome što je Duljajeva uloga poverena njegovom prvom saradniku Nađu. Dakle, dužnost palog komandira preuzeo je prvi, koji se našao pored njega. Da je smena ranije planirana bio bi doveden neko ko nije iz ovog štaba pod čijim je komandovanjem „crno-bela” fudbalska četa desetkovana. I ne bi bio poslat na vatrenu liniju dok se mastilo na ukazu još nije osušilo.

Ali, takva je šok-terapija. Odavno je to omiljen izraz sportskih uprava preuzet od ekonomista kad dogori do noktiju, pa mora nešto, i to bilo šta, da se preduzme. A trener je, po nepisanom pravilu, dežurni krivac.

Ovaj rez nije ništa promenio. Partizan je peti put uzastopno iznesen s bojnog polja na štitu (četvrti put u prvenstvu). Novi dežurni hirurg ne samo što mu nije zaustavio krvarenje, nego su se otvorile i nove rane.

Na primer, neverovatno šta je kod prvog primljenog gola propustio golman Jovanović, dosad njegov najpouzdaniji stražar. Nema utakmice na kojoj se neko od „crno-belih” ne kandiduje za tragičara meča. Baš bi bila žestoka konkurencija kad bi birali glavnog negativnog junaka.

Šok-terapija nije uspela što, dugoročnije gledano, može Partizanu da bude na polzu. Da je savladao takmaca kakav je Vojvodina verovatno bi okrenuo nov list, na njemu krasnopisom ispisao pobedu i ponesen zavodljivošću dugo čekanog uspeha zaboravio šta piše na poleđini. Raspoloženje bi u dane praznika stvarno bilo praznično i ko bi imao srca to da kvari?!

Ovako se za ovaj kratak predah od takmičarskih borbi u dnevni red samo upisalo ozbiljno proučavanje istorije bolesti „crno-belih”. Od toga za šta sve budu traženi nalazi zavisiće i oporavak, jer ni jedan jedini organ u organizmu Partizanovog tima ne funkcioniše dobro.

Golman je dugo odolevao, ali je i on istrošio otpornost. Odbrana nikako da odbrani svoj gol, vezni red ne može niti dugo da sačuva loptu, niti da razvodni protivničke navale, niti da svojim tobdžijama pravovremeno dotora granate. Neke i pogodi metu, ali nije to plod osmišljenih ofanziva. Eto, protiv Vojvodine, prvi gol je bio autogol, a drugi jeste remek-delo, ali to nije ostvarenje nekoga ko je zadužen za golove, nego beka.

I pored poraza u Humskoj od novosadskih „crveno-belih” Partizan, ipak, ima još dovoljno vazduha za disanje zahvaljujući svom najljućem rivalu i komšiji. Da beogradski „crveno-beli” nisu ispratila praznih ruku TSC, a više im ni jedan jedini bod ne treba da svoju vladarsku kulu podignu za još jedan sprat, gonilac iz Bačke Topole bi se sasvim primakao Partizanu. A za „crno-bele”, posle niza bolnih poraza (izgubili bitku za prvaka države, pa bitku za finale Kupa Srbije, a sada vode bitku za drugo mesto i kvalifikacije za Ligu šampiona) svaka naredna utakmica je na minskom polju.

Albertu Nađu je ovo drugi put da komanduje Partizanovim timom. Prvi put je to bilo nedavno, kada je odmenio kažnjenog Igora Duljaja u prvenstvu protiv Crvene zvezde. I tada su „crno-beli” izgubili s 3:2. Na obe utakmice je pustio da se igra otvoreno. Ako je to najava novog stila takvo opredeljenje zaslužuje da se podrži, jer Partizan i kad je pobeđivao nije imao – igru!