Dokazi proganjanja nalaze se u mobilnom telefonu

Beograđanka Gorana Vukmirović pre desetak dana prijavila je policiji da je proganja bivši dečko Filip P. Nadležnima je ispričala da joj je bivši emotivni partner pretio, da ju je pozivao sa čak 70 različitih telefonskih brojeva, slao poruke sa telefona članova porodice i lažnih profila na društvenim mrežama, da joj je noću naručivao picu na adresu stana u kojem živi sa roditeljima... Dodatno opterećenje i strah kod Vukmirovićeve izazivala je činjenica da je Filip ranije već osuđivan.

Kada je uhapšen po nalogu Trećeg osnovnog tužilaštva u Beogradu i kada mu je posle saslušanja određen pritvor do mesec dana, Gorana je u izjavi za medije priznala da konačno mirnije spava i da se oseća mnogo rasterećenije.

– Neću se okretati više iza sebe u strahu da je on tu negde, a dugo mi je fokus bio samo to... Zanemarila sam i fakultet i posao, razmišljajući šta će Filip sledeće da uradi – kazala je Gorana.

Prijava protiv ovog mladića bila je 15. koja je od početka godine podneta Trećem osnovnom tužilaštvu zbog krivičnog dela proganjanja.

Podaci ovog tužilaštva pokazuju da proganjaju i muškarci i žene, da su načini na koji to rade različiti, kao i da neki priznaju izvršenja krivičnog dela, a da neki nisu ni svesni da su ga učinili.

Postoji li, ipak, nešto što je zajedničko svim učiniocima krivičnog dela proganjanja? Ko su najčešće žrtve ovog krivičnog dela i koji „uslovi” moraju da budu ispunjeni da bi se uznemiravanje okarakterisalo kao proganjanje?

– Dokazivanje upornosti je ključna stvar. Ona se, pre svega, dokazuje činjenicom koliko puta je i koje radnje osumnjičeni preduzeo kako bi se približio oštećenom suprotno njegovoj volji. Najčešće se, da bi se dokazale ove činjenice, koriste izvodi koje su dobijeni od mobilnih operatera, liste poziva, tekstualne poruke koje je osumnjičeni upućivao oštećenom. Za dokazivanje proganjanja, takođe, mogu da se koriste i iskazi neposrednih očevidaca fizičkog približavanja, ali i snimci video-nadzora. Važno je sagledati kvalitet dokaza, odnosno da li se, kada je reč o pozivima telefonom, oni upućuju noću, kakav je sadržaj komunikacije, koliko je često oštećeni pozivan. Kada je reč o porukama, bitna je njihova sadržina, odnosno da li one sadrže samo želju da se osumnjičeni približi oštećenom ili preti da će mu se nešto loše dogoditi ukoliko ne odgovori na poruke – kažu za „Politiku” u beogradskom Trećem osnovnom tužilaštvu.

Zajednički imenitelj za progonitelje ne postoji, niti se, navode u tužilaštvu, mogu izdvojiti najdrastičniji primeri. Proganjaju i muškarci i žene, a u najvećem broju slučajeva osumnjičeni i oštećeni se poznaju, a neretko su bili u emotivnoj vezi koja je prekinuta.

Da li će tužilaštvo sudu predložiti da se osumnjičenom odredi pritvor zavisi od slučaja do slučaja. Odluka se donosi na osnovu prikupljenih dokaza, ranije osuđivanosti prijavljenog lica i ranijih prijava protiv njega, dužine vremenskog perioda u kojem je upućivao pretnje, pokazanu upornost, kao i da li je ugrožen život onome ko je proganjan.

Podaci Trećeg osnovnog tužilaštva pokazuju da pravila nema ni kada je reč o broju podignutih optužnica zbog krivičnog dela proganjanja. Tako je u 2022. godini ovo tužilaštvo podnelo sudu 11 optužnih akata, prošle šest, a u prva četiri meseca ove godine osam. U prošloj i pretprošloj godini ovo tužilaštvo je zaključilo ukupno tri sporazuma o priznanju ovog krivičnog dela.

– U ovaj broj optužnih akata ulaze i predlozi za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi ili pak predlozi za izricanje mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Ove mere izriču se kada je tokom istrage, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatrijske struke utvrđeno da osumnjičeni nisu bili svesni da shvate šta su radili ili da upravljaju svojim postupcima zbog različitih duševnih bolesti. Važno je naglasiti da se prilikom donošenja presuda, u najvećem broju slučajeva, prihvata predlog tužilaštva da se okrivljenom izrekne i mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim, koja ne može da bude kraća od šest meseci. Na ovaj način se oštećeni dodatno štiti jer se pomenuta mera izvršava tek nakon izdržavanja kazne zatvora ili nakon vremena provedenog u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti. Ukoliko sud okrivljenom izrekne uslovnu osudu, ova mera postaje pravosnažna danom pravosnažnosti presude – navode u tužilaštvu.