Obilić na Kanalu Grande

PUTOPIS
Iako se Beograđani u svetu spolja više ne razlikuju od drugih, još se prepoznaju. To je povod za ovaj tekst. Uzroka ima mnogo više. Dok sam letos šetao tršćanskom ulicom Korzo Italija, slučajno sam iza sebe čuo deo telefonskog razgovora. Nisam prisluškivao nego još uvek dobro čujem, a to su i posledice mobilne telefonije: „Jao, jeste, u Trstu sam... Tako je lepo... Tako ga volim... Znaš, ono – Trst je naš, ha, ha, ha...“ Bilo je to istog dana kada su Rusi ušli tenkovima u Gruziju i dva dana nakon sahrane A. Solženjicina u moskovskoj crkvi iz šestog veka.

Šta je to tako lepo u Trstu? Zbog čega ga volimo? Je li Trst naš? Da li je ikada bio naš? Imaju li sva ova pitanja međusobnu vezu?

Od pre desetak godina gradski trgovi su ponovo očišćeni, umiveni i doterani (pre svih centralni trg Pjaca Unita, sa svojim indigoplavim svetlima), obnovljene su i restaurirane brojne fasade nekadašnjih palata, na većini su postavljeni epitafi sa godinom izgradnje, arhitektom i vlasnikom palate, na svim ulicama u centru grada postoje sadašnji nazivi, i to kako se koja ulica zvala u prošlosti. Tršćanski brend postali su spomenici kulture. A to jeste ono što u gotovo svakom čoveku izaziva osećanja lepote, uzvišenosti i prijatnosti.  

Ko su danas najbrojniji turisti u Trstu? Irci. Da li je to čudno? Ni najmanje. Dolaze da prate tragove svog Džejmsa Džojsa, iako je veliki pisac boravio u ovom gradu dvadesetih godina XX veka svega dve, tri godine. Podigavši mu spomenik, Tršćani su obeležili sve kuće koje su imale bilo kakvu vezu sa piscem, poput epitafa na grčkoj crkvi Svetog Nikole na rivi na kojem stoji tekst kako je Džojs običavao da ponekad kao zainteresovani posmatrač prisustvuje liturgijama.

Imaju li Srbi svoje puteve kulture u Trstu?

(/slika2)I kada ne bi bilo velike i lepe srpske ortodoksne crkve Svetog Spiridona (San Spiridione) sa plavim kupolama i belim mermerom, koja arhitektonski dominira prostorom oko Kanala Grande, ostalo bi dosta toga. Brojne su tršćanske palate koje krase ovaj grad i privlače pažnju Tršćana i turista koje su podigli bogati stanovnici grada srpskog porekla u XVIII i XIX veku, poput palata Kurtović, Ivanović, Vučetić, Nikolić. Na gotovo svakoj piše čije su i ko ih je gradio pa su zabuna i neznanje mogući samo u slučaju nepismenosti, nezainteresovanosti ili zlonamernosti. Jedna od najlepših (po fasadi i interijeru) jeste palata porodice Gopčević, takođe, na Kanalu Grande.

Taj morski kanal je u prošlosti bio najcenjenije mesto za stanovanje pošto je vodio sve brodove direktno u centar grada. Crveno-beli kamen iz Aurisine u obliku talasa krasi fasadu ove palate i zaustavlja pažnju svakome, a unutrašnjost služi kao izložbeni prostor (ovog leta postavljena je izložba fotografija Marije Kalas) i kao kancelarije gradskim institucijama kulture. Na venecijanskoj fasadi ove palate nalaze se četiri kamene figure srpskih junaka iz Kosovskog boja (kneza Lazara, kneginje Milice, Miloša Obilića i „Kosovke devojke“), što bi moralo da očara čak i one (brojne) među nama koji mitovima pridaju daleko veći značaj od stvarnih, postojećih spomenika kulture. Spiridon Gopčević bio je čovek kosmopolitske kulture, prijatelj Đuzepea Garibaldija, predsednik tršćanske Srpske ortodoksne komune 1847–1854, a jedan od njegovih naslednika, Marino Gopčević, osnivač je Neurološkog odeljenja tršćanske bolnice 1945. godine.

Znamo li sve to ili ne znamo? Zanima li nas ili ne? Na kom mestu (ne)vrednovanja sopstvenih istorijskih vrednosti stoji naše ignorisanje kulturnih tragova? Jesmo li toliko veliki i značajan narod da možemo priuštiti zapostavljanje (ignorisanje) kulturnih korena, poput onih u Trstu?

Trst je prošao kroz srpsku literaturu, srpski umetnici i pisci boravili su u ovom gradu i pisali o njemu, od Dositeja i Vuka, preko Andrića do nekolicine savremenih autora. U Trstu i danas žive oni (doduše, retki) koji su u stanju da ožive i osmisle srpske tragove iz prošlosti i ponude ih sadašnjim i budućim generacijama. U čemu je onda problem? U našoj inertnosti, večitom politizovanju svakog javnog života, pa i kulture, nedostatku sredstava? Ili je stvar u onom već pomenutom: prihvatanje prošlosti jedino mitomanskom svešću kojoj su zajednički imenitelji subjektivnost, neproverljivost i mogućnost svake, a najviše političke manipulacije.

Doduše, ima u Trstu još dosta toga što bi moglo da bude bolje kada su u pitanju srpski tragovi. Na kući Jovana Kurtovića na Kanalu Grande danas nema nikakve oznake ko ju je gradio i čija je bila. Taj najbogatiji Tršćanin srpskog porekla sa kraja XVIII i početka XIX veka bio je i najveći donator crkve Svetog Spiridona, pa je prirodno što je svoju kuću smestio odmah preko puta. I na zgradi u susedstvu, u kojoj je smešten kafe Stela Polari, nedostaju uočljive oznake kojima bi se sačuvala uspomena na kafanu koju su napravili tršćanski Srbi za svoje svakodnevno sastajanje i druženje. Pored ulaza stoji jedino tabla na kojoj piše kako su se u njoj početkom XX veka redovno sastajali Džejms Džojs i njegov literarni proteže Italo Svevo. O srpskim tragovima na ovom mestu ni reči čak ni u unutrašnjosti kafea, inače mestu sa patinom fin-de-sijekla, kao stvorenom za književne večeri i druga kulturna zbivanja. Naravno, to je razumljivo. Ne treba baš sve očekivati od Tršćana, nešto bismo morali da preduzmemo i sami. Na primer, poput obeležavanja kuća u kojima su kratkotrajno živeli Dositej i Vuk (kao što je to učinjeno u Beču) ili one na rivi u kojoj je 1875. svoj kratki život završio naš socijalistički prvak Svetozar Marković.

S tim u vezi je ovogodišnja, već pomenuta, izložba Marije Kalas u palati Gopčević. Ova slavna operska diva po kojoj je jedan ton soprana (španski sopran) dobio ime, gostovala je u Trstu svega nekoliko puta. Ovogodišnju izložbu u celosti je finansirala i organizovala grčka parlamentarna fondacija. Ove rečenice nisu namenjene našem Ministarstvu kulture, ovde je reč o prepoznavanju i vrednovanju sopstvenih kulturnih tragova.

Da li nas Tršćani vole? Odgovor na ovo pitanje bio bi novo pitanje: da li je potrebno da nas vole? Možemo li već jednom da se izlečimo od potrebe da nas neko voli? Jesmo li u stanju da prihvatimo (civilizacijski) odnos sa drugima bez ljubavi, ali po osnovu poštovanja i objektivnog vrednovanja našeg i tuđeg ponašanja prema drugima, kako u prošlosti, tako i budućnosti? Ta će nam mudrost, verovatno, trebati kada se (nadam se, uskoro) pridružimo svim drugim narodima i nacijama Evrope.

Trst je, možda, dobar primer kako dalje. Jer Tršćani cene srpske korene i kulturnu zaostavštinu svojih srpskih sugrađana, ako nikako drukčije, onda tako što ih ne zaboravljaju i ne zanemaruju (pre osam godina, a godinu dana pre demokratskih promena u Srbiji, u Trstu je od strane grada priređena izložba koja je trajala celo leto, posvećena Srbima u Trstu iz XVIII i XIX veka sa obiljem fotografija i pisanih dokumenata).

Ako se vratimo na početak i ponovimo reči (pitanje) Beograđanke u Trstu o tome je li Trst naš, odgovor je (barem za mene) jasan: nije. Nije bio nikada i nije ni sada. Kao što i Nica, u kojoj je rođen Garibaldi i koja je imala značajnu italijansku populaciju, nije italijanska nego francuska jer je većinsko stanovništvo bilo francusko (potvrđeno na referendumu). Iz istog tog razloga Trst je italijanski, a ne austrijski ili slovenački. Što nikako ne bi trebalo da znači da mi nemamo pravo na naše kulturne tragove u Trstu. Tim više što nam to niko i ne osporava.

Znam da ovo neminovno pobuđuje naše podsećanje na trenutno bolno pitanje Kosova i Metohije. Kako god se kosovsko pitanje rešilo – a ako ga ne budemo rešili sami, rešiće ga vreme (što se uklapa u taktiku ponekih) – ono što je moguća sličnost sa Trstom jeste pitanje kulturnih ostataka i tragova. Njih nam, nadam se, niko neće moći da oduzme i otuđi. Osim ako to ne uradimo sami.