Denuncijanstvo kao motiv u Kunderinim delima

BESMRTNOST POLICIJSKOG ARHIVA

Specijalno za „Politiku”
Prag, oktobra – Informacija o navodnom potkazivačkom grehu iz 1950, tada 21-godišnjeg studenta, potonjeg slavnog pisca Milana Kundere, navela je mnoge da prelistaju ponovo stranice njegovih knjiga da bi proverili utisak koji sigurno imaju iz ranijeg čitanja da motiv denuncijanstva ima važnu ulogu u njegovim delima. Nisu se prevarili – to je kod Kundere dosta čest i važan, čak i centralni motiv.

Relativno mirni život (ako je takav bio moguć u vreme vanrednog stanja tokom Drugog svetskog rata) arhitekte Jiržija Nečasa, naglo se promenio pošto ga je domar, poznat kao nemački „cinkaroš”, zatekao sa ženom sa kojom je sarađivao u Pokretu otpora. U nameri da zaštiti svoju ilegalnu grupu, Nečas ubija domara... To je okosnica fabule Kunderine drame s početka šezdesetih. Dilema je čemu dati prednost – porodici ili Otporu.

No, još pre toga, fenomen potkazivaštva se pojavio u stvaralaštvu mladog pesnika Kundere koji u poemi „Poslednji maj” iz 1955. slavi nesalomljivu snagu uverenja legendarno uzornog novinara-pesnika-komuniste Julijusa Fučika koji, iako zverski mučen od Gestapoa, nikog nije odao – pa mu se zbog toga divi čak i gestapovski komesar-mučitelj Bem (poema i drugih svojih pesničkih dela iz mladosti Kundera se kasnije odrekao).

Ova tema se razvija, međutim, i dalje, i dobija sve značajnije mesto u kasnijim Kunderinim knjigama. U pripovetkama „Smešne ljubavi” služi za razgranjivanje erotsko-humornih priča. Ali, još mnogo veću ulogu ima u njegovom prvom romanu „Šala”. „Optimizam je opijum naroda! Zdrav duh smrdi na glupost. Živeo Trocki! Ludvik” – napisao je u poslatoj razglednici svojoj ljubavi, zapaljenoj komunistkinji Marketi, junak „Šale”, verovatno sa željom da ispadne duhovit. Razglednica, međutim, stigne u pogrešne ruke i Ludviku se raspline san, ne samo o ljubavi s Marketom, nego i studiju, da bi potom bio poslat u kažnjeničku jedinicu u vojsci.

Prema češkom piscu i Kunderinom bliskom prijatelju, jednom od retkih s kojim i danas održava redovni kontakt, Milanu Uhdeu, Kundera je u ovaj fenomen najdublje ušao u knjizi „Život je negde drugde” u kojoj pesnik Jaromil denuncira brata svoje ljubavnice. Ona je, naime, toliko zakasnila na sastanak pa je u želji da za to isturi neki jak razlog izmislila priču kako se njen brat sprema da pobegne u inostranstvo. Nastavak se može pretpostaviti: na brata je odmah potom krenula tajna policija...

Ta knjiga, izdata na češkom 1979. u izdavačkoj kući u egzilu Toronto Pablišers 68 Jozefa Škvoreckog i Zdene Salivarove je, međutim, još uvek nedostupna češkom čitaocu, jer Kundera odbija da odobri njeno oficijelno izdanje na češkom. To isto važi i za „Knjigu smeha i zaborava”, koja je, takođe, jedino izašla u ovom emigrantskom izdavaštvu i samizdatu u zemlji. U „Knjizi smeha i zaborava” nalazi se jedna rečenica o ličnosti Tamini koja Kunderinoj aferi daje neočekivano jednu novu dimenziju. „U tome se uopšte Tamina ne vara: u sveskama policijskih arhiva je naša jedina besmrtnost...”

-----------------------------------------------------------

Dželat, žrtva i pesnik

U jednom romanu Kundera je o vremenu staljinskog terora napisao: „Bilo je to doba kada su vladali dželat i pesnik. Dželat je ubijao žrtvu, a pesnik joj je pevao”. Šokiralo ga je da se u svakom čoveku tako lako može mešati niskost sa veličinom i da pesnik istovremeno može biti doušnik. Iz temelja potresen u nekadašnjoj komunističkoj veri, došao je do zaključka da ni u šta na svetu ne treba verovati i da jedini bezbedni pogled jeste antilirski, s visine i distance, ironija i skepsa. Objavio je i rat nacionalnom mitu, koji je naročito jak u manjim narodima i pripada i češkoj tradiciji, o piscu kao „probuđenoj svesti” i „sluzi naroda”. I tako i u životu ušao u svoju „sjajnu izolaciju” koja kulminira stvarnom ili izmišljenom pričom da se poslednjih godina najradije zadržava na Islandu. Ali, i ova minijaturna ostrvska zemlja moraće da izađe iz izolacije posle teške finansijske krize koja ju je zahvatila i navrat-nanos hoće u EU...