Zgradu Generalštaba bi trebalo znalački rekonstruisati

Dočekala nas je u auli Tehničkih fakulteta. Prvi put je u tu zgradu kročila 1960. godine kao brucoškinja Arhitektonskog fakulteta, došavši iz Valjeva, i zaposlila se u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS), koji je njena druga kuća duže od šest decenija. U njoj na trećem nivou, na kraju uzanog hodnika, i danas ima arhitektonski studio. Umesto crteža, na radnom stolu stoji pečat MDM – oznaka Fondacije Milenija i Darko Marušić, koju je arhitekta Milenija Marušić nedavno osnovala. I za njeno sedište izabrala je IAUS – s razlogom, jer je u njemu sve započela sa suprugom prof. Darkom Marušićem (1940–2017), koji je na arhitekturi predavao stanovanje.

– Prve nagrade i uspesi s nepunih 27 i 30 godina, za novobeogradske blokove, vezali su nas za stanovanje. Opredeljenje za stambenu arhitekturu nije bilo naša svesna odluka, može se reći da je stambena arhitektura odabrala nas. Danas joj to poverenje uzvraćamo osnivanjem Fondacije MDM sa opštim ciljem promocije arhitekture kao važnog i složenog segmenta kulture – otkriva arhitekta Milenija Marušić.

Vaša fondacija je u znaku arhitekture stana. Kako vam danas izgledaju beogradski stanovi?

Ako su stanovi iz vremena kada su rađeni u funkciji i po meri čoveka kvalifikovani kao socijalni, ovi današnji su, dakle, asocijalni. To socijalno, zapravo podrazumeva odgovornost – projektovati prostor u kojem se rađa, odrasta i formira jedna ličnost.

Mislite da se danas ne grade stanovi za život ljudi nego se proizvode kao bilo koja roba koja bi trebalo da donese novac?

Ne grade se za čoveka. Grade se bez normativa i ispod minimalnih uslova za čovekomerno stanovanje. Stambeni objekti niču preko noći, bez reda, na mestima koja im nadležna administracija omogućava, u njima su komercijalizovani slogovi stambene kvadrature koji se teško mogu zvati projektima. Propisi koji su postojali izbrisani su, četvrtinu kvadrature stana odnesu predsoblja, zasoblja i zalakćeni goli hodnici kojima se stiže do dnevne sobe od dvanaestak kvadrata u koju se ulazi porebarke.

Jesu li u vaše vreme bile strože kontrole projekata?

Ne tako davno, u Urbanističkom zavodu kao krovnoj strukovnoj organizaciji postojalo je moćno telo – Savet kroz koji su prolazili svi planovi i projekti u idejnoj fazi. Članovi saveta bili su profesori i ličnosti od stručnog i moralnog integriteta. Glavne projekte dočekivala je uigrana reviziona komisija Direkcije za izgradnju grada. Mogli ste imati idealnu organizaciju stana, ali ako je prozorsko staklo, mereno bez štoka i krila, bilo manje od sedmine poda sobe čija dubina ne sme preći jednu i po širinu sobe, ako stan nije direktno osunčan minimalno jedan sat zimi i okrenut samo na sever, a dnevna soba ispod 18 kvadrata, projekat se ne usvaja i vraća se na popravni.

Ali danas postoji gradska Komisija za planove i ona je stručno telo...

Njeni članovi već dugo se ne biraju da ocenjuju planove i projekte, već da sprovode sve što im se prosledi. Pamtim dugo, od kada postoji gradska Komisija za planove nijedan njen član nije podneo ostavku zbog neslaganja s odlukom o usvajanju plana ili projekta kojima se prekraja, razgrađuje i izobličuje osnovno tkivo grada, što predstavlja vrhunac beščašća.

Vaš pokojni kolega Branko Bojović rekao je da je kompleks Generalštaba za Beograd isto ono što je opera za Sidnej, a to zdanje arhitekte Nikole Dobrovića ponovo je viđeno za rušenje.

Bila sam studentkinja – učenica iz „prve klupe” profesora Nikole Dobrovića. Kao na svakom njegovom predavanju, u dupke punom amfiteatru Arhitektonskog fakulteta i hodniku ispred, stojeći u stavu mirno, slušali smo o građenju Generalštaba i kako ga je, onako prgavog i beskompromisnog da istera do kraja „svaki božiji detalj”, investitor – general Kapičić – jurio oko gradilišta s otkočenim pištoljem. A svaki detalj, svaka ukrojena rumena „kocka” bila je lekcija za sebe. S obzirom na to da nam je vojska bila dugogodišnji investitor, bila sam u prilici da „zavirim” i u one izuzetne prostore pod velom vojne tajne, da odlazim u soliter tog kompleksa koji je u funkciji i posle NATO bombardovanja.

Šta je rešenje za Generalštab?

Generalštab se ne sme rušiti. Treba ga znalački obnoviti pažljivo urađenim projektom rekonstrukcije, rađenim rukom posebno izabranog velikog majstora kakav je bio i njegov autor. Rekonstruisati ga da za Beograd bude nulta kulturna i turistička kota. Jer, on je sve „ono nešto” što je iznad i basnoslovne cene koju je spreman da ponudi bilo koji investitor.

I Beogradski sajam, osim Hale jedan, i hotel „Jugoslavija” biće porušeni.

Sajam nije hala po hala. Sajam je Mesto. Ogrlica od čelične sajle na koju se decenijama uz objekte nižu i naše misli, naše pamćenje i naši koraci počev od prilazne ulične nastrešnice, šireg silaznog stepeništa do izlaska na uvek nekako svečanom atmosferom prožet otvoreni plato s pešačkom vazdušnom pasarelom omeđenom zastavama. On svedoči o jednoj vrsti hodočašća više generacija bivše i ove zemlje, istorija je naših života. Sajam, Generalštab, „Jugoslavija” nastajali su u konkursnim utakmicama naših najboljih stvaralaca i najbolji su izdanci savremene arhitekture vremena u kojem su stvarani. Ova dela beleže istoriju arhitekture od koje je kroz vekove ratovanja i spoljnih agresija tako malo ostalo. Deo su nas samih, našeg kulturnog identiteta, našeg sećanja. Rušiti ih, ravno je ratnom zločinu počinjenom u miru.

Vi živite u Novom Beogradu, pored Save, projektovali ste njegov deo. Kako vam on danas izgleda?

Novi Beograd, jedini grad u Evropi građen na principima čiste moderne, izgubio je trku s vanevropskim gradovima podignutim na istim principima, Čandigarom u Indiji i Brazilijom u Brazilu. Nije poštovana osnovna matrica u njegovoj daljoj izgradnji. Na postojećoj infrastrukturi, kao na idealnoj podlozi, počelo je građenje bez pravih stručnih procena i kriterijuma. Danas je Novi Beograd hibrid u kojem se u prvobitnom parkovskom slobodnom prostoru oko zgrada punom zelenila i sunca, kao tzv. neiskorišćenom zemljištu, gradi gde se i šta stigne i dogovori. O urbanističkom rešenju blokova 61–64 arhitekte Josipa Svobode može se stručno polemisati, ali je nesporno da su rešenjem obezbeđeni koridori strujanja vazduha s Bežanijske kose do savskog priobalja. Od njih 20 izgradnjom velikih objekata, popreko, duž Ulice Jurija Gagarina ostao je nezačepljen samo jedan. Posavski blokovi više ne mogu da dišu.

I zato se građani bune širom grada, protestuju, ne žele urbanizaciju po svaku cenu.

Pod plaštom planiranja, grade se megaobjekti kojima se kao džinovskim makazama prekraja grad, ruše vredni objekti i celine, zauzimaju zeleni prostori, blokiraju koridori strujanja vazduha u gradu u vrhu najzagađenijih prestonica na planeti. Nešto manjim, ali ne manje pogubnim makazama prekrajaju se pitome gradske ulice na Vračaru, Neimaru, Savskom vencu, postajući krezube saobraćajnice u kojima se neposredno uz jednospratne zgrade podižu višespratnice koje nezakonito i neljudski oduzimaju vazduh, sunce, pogled, ugrožavajući zdravlje stanovnicima u okruženju. I zato ustaljena sintagma investitorski urbanizam ne bi prošla poligraf. Otkrilo bi se da termin investitorski vešto prikriva diktirani državni urbanizam.

Kakva je uloga arhitekata u svemu tome, jeste li nemi učesnici ili izabrani saučesnici?

I jedno i drugo. Nažalost, izbor saboraca za sve što nam se događa je lak, nas arhitekata ima na hiljade. Svake godine više stotina arhitekata se produkuje na više od deset arhitektonskih fakulteta ili odseka arhitekture. Ni na jednom od njih nema predmeta koji se zove etika. Arhitektura je nekada bila moćna alatka društva. Imala je autonomiju, struka je bila slušana, uvažavana i vlast ju je podržavala.

Verujete li da se ta autonomija može povratiti?

Kao optimista i borac na duge staze verujem u skori povratak autonomije arhitekture i promišljenog profesionalnog urbanizma, u kojima će se planirati, projektovati i graditi po strukovnim pravilima i propisima i tako zaustaviti dalja razgradnja Beograda.

Nagrada za arhitekte sa prostora bivše Jugoslavije

Osim izdavačke delatnosti, arhiviranja i digitalizacije planske i projektne dokumentacije, jedan od zadataka Fondacije MDM je i dodela nagrade za izuzetno stvaralačko delo realizovano u oblasti arhitekture stanovanja.

Tako je. Delo koje istraživačkim postupkom i sa društvenom odgovornošću problematizuje temu savremenog stanovanja, čini iskorak u odnosu na postojeću praksu i koje baštini i nadograđuje protekle suštinske humanističke vrednosti stanovanja. Nagrada obuhvata prostor bivše Jugoslavije u kojem smo stvarali, takmičili se s kolegama iz svih krajeva zemlje, i gde smo rođeni. Kada smo odlučili da se novac od nagrada dobijenih na konkursima i realizovanim delima ne troši, već posebno čuva, od tog vremena, taj novac obeležen arhitekturom putovao je 50 godina i smestio se u našu fondaciju. Iz njega se dodeljuje novčani deo nagrade.

Nebriga za naselje Cerak vinogradi

Šta se promenilo u Cerak vinogradima, koje ste projektovali, otkako je to naselje postalo prostorna kulturno-istorijska celina?

Nadali smo se da će po proglašenju naselja za kulturno dobro i izboru u stalnu kolekciju Muzeja moderne umetnosti u Njujorku MoMa, čime je naselje afirmisano kao deo nacionalnog i internacionalnog kulturnog nasleđa, nadležni početi da brinu o naselju. Ali to se nije desilo. Opština Čukarica nema na svojim sajtovima, dokumentima zabeleženo naselje. Jedina „briga” svodi se na partijske ispostave u svakoj od 12 ceračkih ulica, a i to se, što se naselja tiče, završava na predizbornim obećanjima. Preostalo nam je da nastavimo da se borimo protiv ruženja – izmena na objektima zaziđivanjem lođa i pasaža, pešačkih staza i ograda, prozora različitih po obliku, veličini i boji, izmena ograde… Upornom borbom dugom devet godina sprečeno je da se u naselje gurne više od 1.000 novih stanova i sačuvana je prostorna ambijentalna harmonija. Nije uteha što se sve to i u mnogo gorem obliku nesankcionisano događa u svim delovima grada – degradiraju se objekti, ulice, ambijenti, poništavajući svaki sklad, red i harmoniju.

Najviše boli svekoliko pristajanje na nered, na nelegalno, na primitivno, na nekulturu.