Da li je batina izašla iz raja

Nedavno je jedna nevladina organizacija inicirala kriminalizovanje svakog telesnog kažnjavanja dece, uključujući tu i roditeljsko „vaspitno“ telesno sankcionisanje. Da ne bi bio pogrešno shvaćen, autor ovog teksta ističe da njega dok je bio dete roditelji nikad nisu telesno kažnjavali, a da ni on sam ne kažnjava na takav način svoju decu. Međutim, nije sporno da postoje različiti roditeljski „vaspitni stilovi“. Naš narod poznaje jednu prilično nesimpatičnu poslovicu po kojoj je „batina izašla iz raja“ i, iako o tome ne postoje egzaktna istraživanja, popriličan broj roditelja u praksi postupa po toj poslovici. Kako bi na to mogao da reaguje pravni sistem? Da li sve takve roditelje treba jednim potezom „zakonodavčevog pera“ pretvoriti u kriminalce? Da li bi propisivanje nekog novog krivičnog dela, kojim bi se inkriminisalo svako telesno kažnjavanje dece, uključujući tu i odgovarajuće „vaspitno delovanje“ roditelja, bilo najbolji način za adekvatnu zaštitu dece? Odgovori na ova pitanja nisu jednostavni i možda bi za početak trebalo poći od činjenice da se kod nas vrlo često određeni problemi pokušavaju rešavati krivičnim zakonodavstvom, koje nije za to uvek najpogodnije, isto kao što ni inače represija sama po sebi često nije dovoljno efikasna.

Ako bi roditelj u Srbiji svom detetu naneo telesnu povredu, on bi time i sada, dakle bez bilo kakve nove inkriminacije, učinio određeno krivično delo. Zavisno od stepena i težine povrede i drugih relevantnih okolnosti, radilo bi se ili o nekom krivičnom delu protiv života i tela ili o nasilju u porodici itd. Činjenica da je roditelj učinio krivično delo prema svom detetu mogla bi biti i osnov da on bude lišen roditeljskog prava. Šta bi to, u stvari, onda trebalo da bude dodatno „kriminalizovano“? Ostalo bi jedino da se svako telesno kažnjavanje dece od strane roditelja, dakle i ono koje ne proizvodi relevantne telesne povrede, implicitno zabrani, tako što bi se propisalo da ako roditelj primeni prema detetu bilo kakvu telesnu kaznu – samim tim čini krivično delo. U uporednom pravu takva rešenja postoje u nekim skandinavskim državama, dok većina evropskih država ima slična zakonska rešenja, kao što je to i kod nas, mada, istini za volju, ni mnoge inače veoma napredne pravne države, poput Nemačke, uopšte u svom zakonodavstvu nemaju krivično delo nasilja u porodici. Iako mnogi savremeni pravni sistemi ne odobravaju telesno kažnjavanje dece, oni u tom pogledu ispoljavaju izvesnu meru nužne tolerancije, pa ako roditelj „ne pretera“, on time što je svoje dete „lako“ udario po stražnjici, ili ga povukao za uvo, po pravilu, ipak ne čini krivično delo. U tom je pogledu veoma važan i dominantan nacionalni mentalitet, pa se tako, na primer, u skandinavskim državama relativno često događalo da za takva krivična dela odgovaraju „gastarbajteri“, nenaviknuti na „nov svet“ i njegova pravila, te se događalo da im se deca oduzimaju i smeštaju u druge porodice, što je po pravilu bilo veoma traumatično ne samo za roditelje već i za takvu decu, koja uglavnom nisu bila presrećna zbog takve „državne brige“ za njihovo dobro.

Ovde se nameću i druga pitanja. Ako bi svako telesno kažnjavanje dece postalo krivično delo, onda bi jedan veliki broj srpskih roditelja neminovno bio kriminalizovan, a njima bi, konačno, deca mogla biti i oduzimana, te smeštana u domove i u druge porodice. Teško je zamisliti da bi neko dete, pa makar ga njegov roditelj (naravno, ako to spada u objašnjenu kategoriju „roditeljskog vaspitnog stila“) i telesno kažnjavao, bilo zadovoljno da se nađe u drugoj porodici ili u nekakvom domu. Takvo dete verovatno ne bi bilo srećno ni da njegov „grešni“ roditelj dopadne zatvora, a ne treba zaboraviti da je krivično gonjenje, a naročito krivično sankcionisanje, često skopčano i s gubitkom posla, što onda znači da bi se time dovelo u pitanje izdržavanje baš tog deteta, koje država tako energično „štiti“. Ili je možda Srbija tako bogata, pa će se potrebna sredstva obezbediti iz državnog budžeta?

Nije sporno da „batina ipak nije izašla iz raja“ ili da je ona, možda, iz raja „prognana“, jer je loša. Nije u redu da se telesno kažnjavaju ni domaće životinje, a kamoli deca, ali realnost je da veliki broj roditelja primenjuje neke relativno blage oblike telesnog kažnjavanja svoje dece, a da to i sama deca prihvataju kao deo određenih porodičnih „pravila igre“. S druge strane, ima roditelja koji nikada na dete nisu „podigli ruku“, ali su ga svojevrsnim „ispiranjem mozga“ i uopšte, raznoraznim oblicima psihičkih presija, više maltretirali nego da su ga „klasično“ istukli. Tolstoj je rekao da „su sve srećne porodice srećne na sličan način, a da je svaka nesrećna porodica nesrećna na neki svoj način“. Krivično zakonodavstvo ne može stvoriti savršenu porodicu, a olakim uplitanjem te vrlo ozbiljne grane zakonodavstva u rešavanje porodičnih odnosa mogu se proizvesti vrlo ozbiljni kontraefekti, jer davno je rečeno da je „put do pakla popločan najboljim namerama“.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu