Podele u parlamentu

Posle prvih sednica Narodne skupštine moj generalni stav je da se moramo uvažavati i poštovati i kada se nedvosmisleno razlikujemo: ideološki, kulturološki, obrazovno, iskustveno, karakterno. Sve što nije pokazatelj nacionalne i državne neodgovornosti za mene je prihvatljivo kao polazna osnova za neostrašćeni razgovor i sučeljavanje stavova. S druge strane, iskreno verujem u misao Henrika Ibzena da je „najveći neprijatelj istine i slobode u društvu kompaktna većina”. A ta kompaktna, disciplinovana i uigrana većina, slagali se ili ne, postoji u Narodnoj skupštini.

Mi, narodni poslanici, razlikujemo se i u pristupu brojnijim problemima koja naša svakodnevica obilato nameće. Nažalost, razlikujemo se i u viđenju suštine i funkcionisanja parlamentarne demokratije. Za mene, kao lekara-kliničara, uvek je bilo primarno sagledavanje uzroka problema, a tek onda posledičnih stanja („nema posledice bez uzroka”). Naime, lako je oboriti povišenu temperaturu ili kupirati bol u trbuhu. Međutim, suština je šta je uzrok tih simptoma, a koji može ugroziti kvalitet, pa i sam život bolesniku.

Prevedimo to na parlamentarno zasedanje. Mnogi novinari provladinih medija ističu u prvi plan „blokiranje rada skupštine”, „razuzdano ponašanje opozicije” , „vandalizam”, „krađu i bacanje teolet-papira”. Nevoljno, neke stavove mogu i da prihvatim, mada većina opozicionih poslanika nije učestvovala u tome. Međutim, tu se zamagljuje suštinu problema – šta je prouzrokovalo evidentno nezadovoljstvo svih poslanika opozicije, pa i onih koji su ćutali u svojim klupama? Ovde su činjenice tvrdoglave i nisu podložne nečijim željama i predrasudama. Sve vreme sam bio u sali i pažljivo slušao (kompletno akustičko polje) i gledao (ne trebaju mi naočare) šta se dešava, čak i ono što TV kamera nije mogla, ili nije želela, da zabeleži.

Ističem činjenicu, Narodna skupština je, između ostalog, nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Situacija postaje apsurdna, besmislena i u sukobu sa zdravim razumom, kada Narodna skupština, zahvaljujući „kompaktnoj većini”, neprekriveno i osiono krši zakone koje je sama donela: Zakon o Narodnoj skupštini (član 45) i Poslovnik Narodne skupštine (članovi 103, 104, 106 i 107). Naime, poslanici vladajućih partija, zahvaljujući predsedavajućem profesoru Radenoviću, govorili su kada su hteli, šta su hteli i koliko su hteli. Nedvosmisleno vremensko ograničenje od dva minuta za njih nije postojalo. Profesor nije reagovao ni na reči upućene opozicionim poslanicima („fašisti”, „lopovi”, „pijanac”, „ološ”, „izdajnici”, „bednici” itd.), ali je zato s mesta predsedavajućeg, grubo kršeći poslovnik, sa samozaslepljujućim trijumfalizmom govorio o SNS-u i Aleksandru Vučiću. Opoziciji se obraćao kao maloumnoj deci kojoj su potrebni „očinski” saveti. Takođe, poslovnik nije poštovan i kada je reč i o opoziciji – bar petnaestak puta poslanici nisu dobili reč kada su ukazivali na povredu poslovnika (član 103) ili tražili repliku na izgovorene neprimerne i uvredljive reči (član 104) uz obrazloženje da „nisu zaslužili”.

Posebno zabrinjava činjenica da generalni sekretar Narodne skupštine, pravnik, koji je sedao pored predsedavajućeg, nije ni pokušao da rad skupštine vrati u zakonske okvire i zaustavi rastakanje demokratskih pravila. Ostaje pitanje za sve nas kako se ponašati kada vas neko uvredi ili saopšti neistine, a vama je, protivno zakonu, uskraćena mogućnost replike? Da li su ravnodušje i svejednoća realan način ponašanja narodnih poslanika? Da li je kordonu pripadnika MUP-a mesto u Narodnoj skupštini? Da li je svaka vlast, kako je neko zapisao, „uvek sklona represiji”? Ono što aktuelna vlast očito ne razume, a to su potvrdila i događanja u Narodnoj skupštini, gde se uveliko praznoslovi i baštini gotovo odnegovana strast za podelama i uvredljivim rečima, da politika nije samo pitanje moći, supremacije, isključivosti i samodovoljnosti već iskreni napor da se uredi i ostvari društvo egaliteta, političke slobode i pravih vrednosnih sistema.

Naravno, na nama je da se slobodno opredeljujemo kojim ćemo putem ići, birajući svoju putanju i budućnost prema sopstvenoj savesti i uverenjima koje gajimo. Superiornu nadmoć i osionost vlasti opozicija ne može neutralisati sa onim što pojedini SNS glasnogovornici poseduje u izobilju, već sa onim što oni nemaju. Pri tome, nisam pristalica pankrationa („sveborba”), sporta u staroj Grčkoj, gde su bili dozvoljeni svi udarci i zahvati, pogotovo ako je jednom „borcu”, kao u našoj skupštini, vezana jedna ruka za leđa. Takođe, nelogično je da opozicija radi jednu te istu stvar, npr. „blokiranje rada skupštine”, a da očekuje različite odgovore vlasti ili njeno radikalno preumljenje. Sve u svemu, teške su odluke pred opozicijom koja, očigledno, mora bez viktimističke patetike da podigne granicu trpljenja i samokontrole, a da pri tome ne zaboravi da je za nju glasalo preko 1,1 milion birača Srbije. Nažalost, moje dosadašnje skromno iskustvo u Narodnoj skupštini mogu opisati sa samo tri reči: neravnopravnost, nezaštićenost i bespomoćnost.

Izborom gospođe Ane Brnabić za predsednika Narodne skupštine aktuelna vlast je poslala bar dve poruke. Prvo, šta misli o opoziciji – setimo se šta je sve ona rekla o opoziciji kao predsednica vlade, koristeći neprimereni rečnik. Drugo, opozicija ne treba da se nada iskrenom dogovaranju, usaglašavanju i kompromisu već samo iznuđenim rešenjima pod pritiskom javnosti. I zaista, prva odluka nove predsednice Narodne skupštine je bila kršenje Poslovnika (član 16) kada nije dozvolila raspravu o predloženim kandidatima za potpredsednike Narodne skupštine („O predlogu kandidata otvara se pretres. Nakon pretresa predsednik Narodne skupštine utvrđuje listu kandidata za potpredsednike...”). S politikom grubog kršenje poslovnika nastavila je i na narednoj sednici sa opširnim i manipulativnim komentarisanjem, gotovo svih, izlaganja opozicionih poslanika s mesta predsedavajućeg. Ovakvim rukovođenjem predsednica Narodne skupštine je na samom početku pokazala da nema negovan i biran jezički izraz, kao i neophodan demokratski kapacitet. Istine radi, u redovima SNS-a i njenih koalicionih partnera video sam poslanike od znanja, iskustva i integriteta s kojima će biti zadovoljstvo sarađivati u parlamentu, u interesu Srbije.

Usudiću se da prorokujem – za razliku od grčkih tragedija, katarza u Narodnoj skupštini je, kako stvari stoje, prosto nemoguća. Osvešćivanje i preobražaj odraslih i samopotvrđenih ljudi, ma s koje strane, nije realna opcija. Zato opozicioni poslanici, bez obeshrabrivanja i svesti o uzaludnosti angažovanja, moraju iskoristiti svaki („zasluženi”) trenutak da se obrate građanima Srbije koristeći zdravu pamet, iskustvo, odgovornost i čvrste etičke principe. Reč je, ipak, najmoćniji, najkompleksniji i najsuptilniji dar kojim je razumno biće obdareno. Druga mogućnost delovanja su brojni odbori Narodne skupštine. Treća mogućnost je odlazak opozicionih poslanika „u narod”, do mesne zajednice i kućnog praga. Za realizaciju ovog strateškog opredeljenja potrebni su ideje, uverenje, hrabrost, epidemija strpljenja i vreme. Raduje me što je započeo moj razgovor sa zaposlenima u zdravstvenom sistemu Srbije, svakog petka od 11 č.

U konačnici, ponavljam i u ovom tekstu, da niko nema ništa protiv profesora Radenovića kao uspešnog matematičara u osmoj deceniji života. Protiv njega sam kao političkog protivnika koji je aktivno urušavao parlamentarnu demokratiju, nekritički uvodio mesijansku ideologiju i promovisao stranačku podeljenost u skupštini. Njegov zadatak je bio da bude umiritelj, pomiritelj i katalizator demokratskih procesa. I to je suština problema u Narodnoj skupštini – kako s profesorom Radenovićem, tako i sa predsednicom Anom Brnabić.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i narodni poslanik Srbija centar (Srce)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista