Upotreba Čavića

Da li u zemlji Srbiji obećanje išta vredi, i kada dolazi s najviših mesta, od državnih zvaničnika, političara, onih, koji su zahvaljujući svojim pozicijama, u stanju da ih, kada ih daju – ispune?

Priča o obećanjima u ovoj zemlji izgleda da se obično svede na onu narodnu: obećanje ludom radovanje.

Povod za ove nimalo vesele redove je „sudbina” našeg najboljeg plivača i osvajača srebrne medalje u trci za nezaborav na Olimpijskim igrama u Pekingu. Milorad Čavić, rođen u Americi, Srbin koji je došao u Srbiju s patriotskim osećanjem da svojoj zemlji donese olimpijsku medalju, sportsku i svaku drugu afirmaciju u svetu, danas doživljava ono čemu se ni u košmarnom snu nije nadao.

Učinio je sve što je mogao u bazenu, nadmašio sve svoje protivnike osim jednog u kontroverznom finalu u borbi za zlatnu medalju, ali teško da će se izboriti s našim naravima, „običajima”, sujetama i neodgovornošću.

Prihvatio je Čavić i majicu s natpisom „Kosovo je Srbija” koju su mu uvalili kada se peo na pobedničko postolje na Evropskom prvenstvu, ne sluteći moguće posledice. S osmehom na licu dočekao je odluku o suspenziji u narednoj trci, zbog, kako je navedeno, političkog gesta, i propuštenu priliku da osvoji još jednu zlatnu medalju.

S osmehom na licu pojavio se i pred hiljadama razdraganih mladih ljudi ispred Skupštine Beograda po povratu iz Pekinga, s osmehom na licu slušao je mnogobrojne pohvale i još brojnija obećanja koja su dolazila sa svih strana. Nije skidao osmeh ni kada su se zajedno s njim slikali svi mogući zvaničnici ove države kao da su, maltene, oni osvojili medalju, a ne on. Novine i televizije bile su prepune izjava o tome kako će od sada plivačkom sportu, a posebno našem osvajaču medalje, biti omogućeni najbolji uslovi za treninge i život, kako bi nastavio s radom i na narednim takmičenjima bio još bolji, do narednih olimpijskih igara … Kako će sada „hiljade mališana krenuti stopama Čavića”, jer njegov uspeh će biti ogroman podstrek razvoju plivačkog sporta u Srbiji. Odmah mu je „dodeljen” i stan (u izgradnji) i ko zna šta je još za svoje zasluge „dobio” naš srebrni Milorad Čavić.

Danas, samo dva meseca po osvajanju srebrne medalje, najbolji srpski plivač verovatno svih vremena, odlazi iz Srbije! Razlog je prost – nema potrebnih uslova ni za treninge, ni za pristojan i sređen život.

Beograd, grad s nekoliko plivališta nema niti jedan bazen u kojem bi Čavić mogao da se priprema za predstojeća takmičenja. Jedini pristojan, Tašmajdan, ostao je bez krova čiji se jedan deo srušio, na sreću, bez posledica. Drugi, na Banjici, nema toplu vodu, a ni termini nisu najpogodniji…

A vreme teče, svaki dan bez bazena je izgubljen. Za medalju na olimpijskim igrama treba trenirati šest, sedam, pa i osam časova svakodnevno. To je imperativ svakog uspeha u sportu. I zato Milorad Čavić i kaže da je ovo vreme koje je proveo u Srbiji za njega izgubljeno. Ne zbog toga što mu je stan koji je „dobio” dat samo na privremeno korišćenje, ne zbog silnih neispunjenih obećanja koja ni od koga nije ni tražio. Odlazi jer je svestan da, kao i do sada, mora da nastavi sam. Sa 24 godine ima priliku da na narednim olimpijskim igrama ostvari ono što nije na prošlim, da se domogne najsjajnijeg odličja. On ne može da čeka ni obećanja, ni stanove. Oni koji su mu obećavali brda i doline – mogu. Oni, ili neki drugi, svejedno, sačekaće novu Čavićevu ili nečiju drugu medalju i opet će se slikati za novine i televizije uz slatkorečiva obećanja, opet će tapšati po ramenu laureata i sve će opet ostati isto…

Tako je uostalom bilo i do sada s nekim drugim sportistima, poput Nataše Janjić koja je odlaskom iz Srbije osvojila tri zlatne olimpijske medalje u veslanju, ali za Mađarsku. Poput Tamare Boroš, stonoteniserke koja je Hrvatskoj donela pregršt evropskih i svetskih i jedno olimpijsko odličje.

Za njih, jednostavno, ovde nije bilo novca.

Da li je moguće da u ovoj zemlji ima para za sve i svašta, čak i za nove skupocene limuzine pojedinih ministara, razne „bir festove” i „egzite”, gde se banči i pijanči, svakojake „ade” do Univerzijade, a za jednog Milorada Čavića – nema.

Verujte, moguće je…