Poštovanje prema životu

Na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja preminuo je pisac i prevodilac Ivan Ivanji (24. 1. 1929 – 9. 5. 2024), simbolično, i kao u jednom od njegovih romana, baš u Nemačkoj, u Vajmaru, gde je došao na književno veče održano u vajmarskom pozorištu, nedaleko od logora u kom je kao dečak proveo završetak Drugog svetskog rata. Bio je poznat i kao Titov prevodilac za nemački jezik, a njegova dela prevedena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. Početkom Drugog svetskog rata izgubio je roditelje, a i sam je bio uhapšen u martu 1944. godine, dočekavši april 1945. u Aušvicu i Buhenvaldu.

Uvek odmeren, umeren i duhovit, Ivan Ivanji je rado govorio o vremenu Titove Jugoslavije, o državi koju je poštovao, kao što je, uostalom, osećao poštovanje prema životu samom i često je isticao da i posle logora nikoga nije mrzeo, niti okrivio.

– Često ponavljam: mene sećanje na Holokaust u dnevnoj politici ne zanima. Ja znam šta je bilo, meni nije važno da se kaže. Kako se sada odnositi prema njemu ostavljam mladim generacijama, pogotovu što se, po mom mišljenju, pojmovi kao Holokaust ili genocid zloupotrebljavaju i time obezvređuju – izjavio je u razgovoru za „Politiku”, a često se svaki intervju s njim pretvarao u riznicu dragocenih sećanja na važne ličnosti, događaje kojima je prisustvovao kao prevodilac i kulturni diplomata, pa i u preporuke za čitanje, na primer Elijasa Kanetija… Najbolje su bile njegove anegdote:

– Imao sam priliku da upoznam tri pisca okićena Nobelovom nagradom: Gintera Grasa, Hajnriha Bela i Ivu Andrića, kome sam imao čast da pomalo i sekretarišem. Gras, koji mi je drugarski bio najbliži, literarno je najdalje od onog kako ja pišem, a vrhunac mi je bio Ivo Andrić, sa onim volšebnim opisima i atmosferama koje unosi u svoj tip realističkog pisanja.

A jednom je nenametljivo korigovao i samog Broza.

– U moje vreme, kad školovanih prevodilaca još nije bilo, ophodili smo se kao ličnosti, a ne kao mašine. Naravno, zavisi i kome prevodite. Tito je odlično znao nemački. Kad sam jednom pomislio da greši nisam ga ispravljao, nego ućutao, prosto nisam preveo. On je zastao, promenio tekst, preveo sam, a kad se razgovor završio stisnuo mi je nadlakticu i rekao: „Hvala ti, bio si u pravu.” Zoran Đinđić je nemački govorio ne kao prosečni Nemac, nego kao nemački filozof, superintelektualac, ali jednom bih ga ipak ispravio. On je, onako uzgred, na nemačkom rekao: „Ja kao nacionalista.” To u Nemačkoj posle Hitlera zvuči strašno. Rekao bih na njegovom mestu: „Ja kao nacionalno nastrojen” – istakao je u jednom od intervjua za „Politiku”.

Ipak, pored toga što se rado prisećao prošlosti, uvek je imao energije da bude prisutan u aktuelnom trenutku, da iznese zapažanja posle kojih se valjalo zamisliti:

– Ne mislim da je antisemitizam kritikovati predsednika izraelske vlade i njegovu politiku. Ne volim ja ni politiku Trampa. Činjenica je da se važan, ali nažalost manjinski deo Izraela, kao što je bio Amos Oz, ili David Grosman, prijateljski odnose prema Palestincima. Treba se vratiti na idejnog tvorca države Jevreja, Teodora Hercla, koji je sanjao o zajedničkoj državi Jevreja i Palestinaca. A stvarno je koješta nazivati Kosovo „muslimanskom državom”.

Drugom prilikom je izjavio za „Politiku”:

– To što sam prevodio na važnim susretima i nekoliko godina bio diplomata ne daje mi prednost u shvatanju opasnosti u kojoj se čovečanstvo nalazi, brine me kao oca, dedu, pradedu. Podsećam na to da su za vreme Drugog svetskog rata sve tri velike sile, Hitler, SSSR i zapadni saveznici na čelu sa Amerikom, posedovali strašno oružje, bojeve otrove, bakteriološke mogućnosti napada, ali nisu ni pomislili da ga upotrebe, jer bi druga strana mogla da odgovori.

Jedan od njegovih romana iz poslednjih nekoliko godina nazvan „Usamljenost manjine” (u izdanju Lagune), a koji prati Tomija, banatskog Mađara, od njegovog detinjstva zahvaćenog Drugim svetskim ratom, preko bogate internacionalne karijere uspešnog ekonomiste u saradnji sa zapadnonemačkim partnerima, pa do starosti koju provodi kao američki građanin, ukazivao je na neki način i na poziciju čoveka koji nije deo gomile… U razgovoru povodom te knjige otkrio je lični stav:

– Imam problem sa pojmom ljudskog identiteta. Mislim da čovek želi da bude deo jata, krda kao većina životinja. Bolje se oseća u grupi, to mu određuje identitet, nacionalni ili religijski, što bi bilo u redu da krdo ne mora da ima predvodnika, vođu. Isto važi za kurjake, za divlje svinje, za ptice letelice i za ljude. Retkim individualcima, samotnjacima, takav identitet nije potreban, on ima svoj neprikosnoveni, jedinstveni, lični identitet. Mislim da sam ja takav. Znači, nisam apatrid, jer apatrid je neko ko je izbačen iz svog „identiteta” u neku tuđinu. Ako nisam, ne znači da me kao pisca takvi ne zanimaju, naprotiv. Najradije bih rekao „dapače”, ali lektori u Srbiji to ne bi dozvolili, jer je „hrvatizam”.

Strašan događaj iz Drugog svetskog rata, novosadska racija bila je tema njegovih dela i promišljanja. O tome je za naš list ovako govorio:

– Novosadsku raciju sam doživeo i te dane proveo kod svog strica oženjenog Nemicom, tako da sam se radovao što ne moram da idem u školu. Stanovali smo dve kuće udaljeni od Banovine. Na tom „otmenom” mestu raciju nisu sprovodili žandarmi, nego stari profesionalni policajci, sasvim učtivo. Pojma nismo imali šta se događa na stotinak metara od nas, sve sam saznao tek kad sam ponovo krenuo u školu. Ipak je to u sećanju za mene cenzura u životu, potresan događaj koji sam često opisivao u svojim knjigama. Zanimalo me je da taj zločin posmatram i iz perspektive Mađara, mojih godina, koga muči osećanje na to da su zlo počinili njegovi sunarodnici. Nimalo nije kriv, nije ni njegov otac, ali ipak oseća neki teret. Za mene je sve to uzbudljivo pitanje i iz današnje perspektive pitam se do koje mere psihološki, svakako ne pravno i stvarno, nas Srbe i građane Srbije opterećuju zločini koje su počinili ljudi u srpskoj uniformi…

Ivanji je napisao 26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje. Na nemački je, pored ostalih, prevodio Kiša i Albaharija, s nemačkog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encensbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski.

Radio je kao nastavnik nacrtne geometrije, kao novinar, kao zamenik upravnika Narodnog pozorišta. „Gostovao je”, kako je sam govorio, u diplomatiji kao ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.