Od dečje igre do ratne zbilje

„Kao dečak, voleo je da u igri bude Miloš Obilić. Znao je dosta naših epskih pesama napamet, a kao đak pljevaljske gimnazije pisao je pesme o našim junacima za list ’Iskra’”, kazivala je Saveta, sestra Božidara V. Žugića.

Gložane, 13. april 1941. Rat je počeo. Fašistička Nemačka je 6. aprila bombardovala Beograd. Deseti posadni puk, kao i druge granične jedinice VKJ, ima naredbu da se povuče do Novog Sada. Usiljenim maršom vojvođanskom ravnicom sa svojim saborcima kreće se i poručnik VKJ Božidar V. Žugić (Pljevlja 14. mart 1916). Opisujući ovo vreme i događaj iz Gložana, Milorad Janković u feljtonu „Politike” u maju 1973. piše:

– Zahvaljujući špijunskim obaveštenjima iz mreže „Jupiter” i „Nemzeta”, hortijevske oklopno-motorizovane brigade brzo su u ravnici opkolile oko pet stotina vojnika vojske KJ.

Hortijev komandant zahteva bezuslovnu predaju, naređuje, ukoliko se za pet minuta ne predaju, sve će ih pobiti! Jovan Lakićević u izuzetno dokumentovanom feljtonu („Ekspres Politika”, april 1972) imao je mogućnost da u Gložanima razgovara s očevicima ovog događaja, a posebno sa Štefanom Dudokom koga su iz Čelareva hortijevci, saznavši od folksdojčera da zna mađarski, doveli bornim kolima kao prevodioca. Stajao je između dva komandanta. Ovaj ćutljivi očevidac, kako piše Lakićević, pri kraju osme decenije, izbegavao je da govori, u strahu da mu se ne zameri što se tu našao.

Ipak, Štefan Dudok reći će i ovo.

– Zapamtio sam dobro poručnika Žugića, bio je upadljivo visok – oko dva metra, i mnogo uzbuđen... Dok je pukovnik Ristić razgovarao sa nekoliko svojih oficira, došao je poručnik Žugić, uvukao je ruku pod kabanicu za kišu i prilazeći mađarskom komandantu počeo da viče na njega:

– Šta ti hoćeš, kukavico!... Šta hoćeš? Hoćeš da nas zarobiš bez borbe! Ti mene da zarobiš! Jugoslovenski oficir se ne predaje...

Bio je uzrujan u lepom licu. Nisam smeo da prevodim šta mu je sve još govorio. Zatim je izvukao pištolj, pošao napred dva koraka i pucao. Tada je Mađar sa tenka a i drugi počeli da pucaju, ja sam se bacio na zemlju, ali video sam kako pada i poručnik Žugić. I samo sam to video...”

Dudok je bio svedok i još nečeg jezivijeg, ali neće o tome da priča.

O ovom događaju dugo se ćutalo. Heroji su bili neki drugi. Božovom pogibijom nastavljeno je stradanje sinova Vukašina i Marije Žugić. Prvi ih je napustio Aleksandar, pitomac vojske KJ, vrsni takmičar u konjičkom sportu. Nastradao je na jednom treningu, padom sa konja, pred sam rat 1940. Božidar, 1941, a misteriozno njegova dva brata: Vitomir, pitomac vojske KJ, i Savo, službenik, koji su se po izbijanju rata sklonili od fašista i iz Pljevalja otišli preko Tare. Nikad više nisu viđeni. Preživela je samo ćerka Saveta (Vujošević).

Božov herojski podvig branila je od zaborava majka Marija, kao i unuka Ranka Velimirović sa sinom Mladenom i suprugom Zdravkom, koja će uraditi dokumentarni film „Besmrtni poručnik u smrt sa osmehom”. Majka Marija platila je izradu Božove biste, ali joj tadašnje pljevaljske vlasti nisu dale da je postavi. Zato su boračka organizacija Gložana i njen predsednik Mihailo Fabri postavili spomenik Božidaru i stradalim vojnicima 10. Posad. puka. Na otkrivanje 15. oktobra 1964. pozvali su i boračku organizaciju Pljevalja, ali iz nje na poziv nisu ni odgovorili. Fabri je zato došao u Pljevlja, pozvao Božovu ostarelu majku Mariju i ponudio da je dovede do Gložana. Majka Marija došla je u pratnji Božovog krštenog kuma, učitelja Arsenija Vukovića i rođaka Pavla M. Džakovića, sveštenika. Mihailo Fabri, koga je Božova majka posinila, doći će 1966. još jednom u Pljevlja, da isprati Mariju na večni počinak pored Crkve Sv. Ilije kraj Pljevalja.

Neki mesec posle smrti Božove majke Marije, 4. jula 1966. biće konačno na svetlost dana, kraj mosta na Đurđevića Tari, postavljena Božova bista s njenom porukom:

„Da valovi brze Tare

glas zamene majke stare,

pa i putnik neka znade,

zašto svoju mladost dade.”

Udruženje ratnika 1912–1918. postavilo je 2012. godine na mestu nekadašnje kuće Vukašina i Marije Žugić u Pljevljima reprint ove biste. Jedna od pljevaljskih ulica ranije je dobila ime po poručniku VKJ Božidaru Žugiću.

Tačno šest decenija od otkrivanja spomenika u Gložanima, 13. aprila ove godine, došli su i prvi zvaničnici iz Božovog rodnog grada. Predsednik opštine pljevaljske dr Dario Vraneš sa saradnicima.

A 15. februara 2023, na Dan državnosti Srbije, predsednik Aleksandar Vučić uručio je posthumno Zlatnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić” Božidaru Žugiću, koju je primio unuk Božidarove sestre Savete Mladen Z. Velimirović.

Vojkan T. Bojović,

Beograd