Četiri ugaona kamena čeličnog prijateljstva

Peking, Sijan – Brutalan ratni zločin, ubistvo troje kineskih novinara u bombardovanju ambasade u Beogradu tokom agresije NATO-a 1999. godine, preobrazio je Kinu. Pojedini američki stručnjaci, poput Pitera Griza, smatraju da je uticaj bombardovanja ambasade na kinesku spoljnopolitičku i bezbednosnu percepciju bio takav da se može govoriti o „postbeogradskoj Kini”, te da su zvaničnici u Pekingu od tada promenili svoje stavove i politike po pitanju pretnji od unipolarnih akcija SAD, uključujući i u azijsko-pacifičkom regionu. Kina je počela da zauzima sve aktivniju ulogu ne samo u ekonomskoj globalizaciji već i u globalnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, medijskoj sferi i razvoju, što je objedinjeno dolaskom Si Đinpinga na čelo NR Kine i njegovom inicijativom „Pojas i put”.

Danas, četvrt veka nakon agresije NATO-a, zajednička kultura sećanja Srbije i Kine na bombardovanje ambasade jedan je od četiri ugaona kamena „čeličnog prijateljstva”. Drugi je politička saradnja oličena u obostranom poštovanju teritorijalnog integriteta, te specifičnoj poziciji vojne neutralnosti i političke nezavisnosti Srbije. Treći je ekonomska saradnja, koja je dramatično napredovala nakon prve posete predsednika Sija i potpisivanja Sveobuhvatnog strateškog partnerstva 2016. godine, a na krilima „Pojasa i puta”. Najzad, četvrti ugaoni kamen je poklapanje u pogledu na globalnu geopolitičku tranziciju, te zalaganje za povratak na svetski poredak zasnovan na Povelji UN i međunarodnom pravu, a ne na „pravilima”, odnosno zapadnoj interpretaciji međunarodnih dogovora, mirovnih sporazuma i rezolucija, koja je imala razorne posledice po srpske nacionalne interese od kraja hladnog rata do danas.

Na osnovu ova četiri temelja, Kina i Srbija su u Beogradu na 25. godišnjicu NATO bombardovanja kineske ambasade potpisale zajedničku izjavu o izgradnji „zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri”.

U godinama i decenijama koje su pred nama, ovaj beogradski događaj pamtićemo na potpuno drugačiji način od onoga 1999. i govorićemo o „postbeogradskoj zajednici Kine i Srbije” kao strateški promišljenoj i fundamentalnoj viziji povratka sveta na međunarodno pravo i multilateralizam nasuprot hladnoratovskoj retorici širenja alijansi uvijenih u oblandu politike „otvorenih vrata”.

Nema sumnje da se „unipolarnim nostalgičarima” i „kreativnim interpretatorima” Rezolucije SB UN 1244, Dejtonskog sporazuma i drugih međunarodnih obaveza ovakva vizija neće dopasti, dok će neki pokušati da je ospore ili čak omalovaže.

Doista, čitajući danas izveštaje sa EU i samita G7, ili izjave nekih vodećih zapadnih zvaničnika, medija i instituta o Kini, čovek se lako dezorijentiše. S jedne strane, oni sugerišu da Kina poseduje „oštru moć” i „maligni uticaj”, kojima nastoji da postavi „dužničke zamke” globalnom Jugu i da zahvaljujući „nepoštenim praksama” podrške države proizvode više i jeftinije od zapadnih konkurenata. S druge strane, to je sila koja nema više resurse za sprovođenje inicijative „Pojas i put” i zaustavila je uspon nakon što je dostigla vrhunce u stopama rasta BDP-a i broja stanovnika.

Danas uočavamo tri glavna pravca zapadnih pritisaka na Kinu.

Prvo, sveukupna prekomerna „sekuritizacija” globalizacije, koja vodi ka deglobalizaciji kroz protekcionističke koncepte kao što su „razdvajanje”, „ukidanje rizika”, „tarifni ratovi”, „istrage o subvencijama” EU i „prijateljski autsorsing” SAD, što znači prenos lanaca snabdevanja u zemlje saveznice.

Drugo, kroz politiku obuzdavanja, fokusiranu na militarizaciju azijsko-pacifičkog regiona, kroz vojne i ekonomske aranžmane koji imaju za cilj da potkopaju uspon Kine kroz bilateralne aranžmane (sporazum o vojnim bazama SAD–Filipini), trilateralne (SAD – Japan – Južna Koreja, AUKUS), kvadrilateralne (Čip 4) i multilateralne formate (Indopacifičko ekonomsko partnerstvo).

Treće, kroz negativne strateške narative: manihejski crno-beli pristup „demokratiji protiv autokratije” („Samit za demokratiju” Džozefa Bajdena), rastući kritički diskurs o „Pojasu i putu” i saradnji Kina – zemlje Centralne i Istočne Evrope kroz kritike projekata i podrivanje učešća članica, te predlaganje alternativa zarad geopolitičkog i geoekonomskog takmičenja (G7 partnerstvo za globalnu infrastrukturu i investicije).

Kina, naravno, ima svoj repertoar odgovora na ove kritičke pristupe. Pokušaću da ilustrujem neke od njih kroz iskustva tokom dvonedeljnog boravka u Pekingu u Sijanu i seminara u organizaciji pekinškog Centra za međunarodno znanje o razvoju (CIKD).

Na temu dometa izbacivanja Kine iz tehnološke trke, uključujući i AI, potrebno je najpre posetiti prvu demonstracionu zonu autonomnih vozila na svetu, usred pekinškog kvarta E-grad (E-Town), gde automobili, kombiji i autobusi bez vozača imaju interakciju u saobraćaju sa redovnim učesnicima u saobraćaju, uključujući bicikle i pešake.

Zanimljivo je da automobilski deo specijalne ekonomske zone E-grada predvodi „Benc Kina”, odnosno nemački „Mercedes-Benc”. Što nas dovodi do drugog pitanja – upotrebe strategije „uklanjanja rizika” protiv Kine koju je predložila nemačka političarka, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Kada se posmatra praksa i angažovanje nemačkih kompanija u Pekingu, i Kini uopšte, vidljivo je da koncepti poput „uklanjanja rizika” nisu u dodiru sa stvarnošću. Realnost je da je, takođe, tokom moje posete Kini, nemački kancelar Olaf Šolc došao u Peking da se sastane sa predsednikom Si Đinpingom. Ovde nije bilo velikih reči o „razdvajanju”, već shvatanja da je Nemačkoj potrebna Kina. Baš kao što je i Francuskoj potrebna Kina, o čemu svedoče sve brojniji susreti Emanuela Makrona sa predsednikom Sijem, uključujući i onaj pred posetu Beogradu. Zbog čega onda zemlje Centralne i Istočne Evrope zaziru od održavanja i intenziviranja saradnje sa Kinom? Bez obzira na pritisak i antikinesku retoriku koju čujemo iz Brisela, Berlina i Pariza, vodeće zapadnoevropske zemlje nastavljaju i jačaju saradnju, a glavni gubitnici ostaju oni koji ne uspeju da se odupru ovim duplim standardima.

Pojedini zapadni stručnjaci tvrde i da Kina više nije zainteresovana da promoviše „Pojas i put”. Međutim, posetilac Sijana, nekih 1.000 km jugozapadno od Pekinga, ima priliku da vidi početnu tačku železničke mreže „Pojasa i puta”. „Kina – Evropa ekspres”, koji ide od Sijana, preko Rusije, Moskve, i završava u Duizburgu i Hamburgu u Nemačkoj, ili Varšavi i Lođu u Poljskoj, postigao je ogroman uspeh u poslednjih pet godina. Uprkos sukobu u Ukrajini, u ovom slučaju vidimo da evroazijska saradnja cveta. U 2013. godini, na početku rada pruge, na ovoj relaciji saobraćalo je 80 vozova. Njih je 2023. bilo 17.000, povezujući 120 gradova u Kini i 219 gradova u 25 evropskih zemalja. Takođe u Sijanu, moguće je videti i ogroman železnički kargo centar i početnu stanicu ka Kazahstanu. Krajem 2023. dogovorili su ga predsednici Kasim Tokajev i Si Đinping, a izgrađen je za samo 77 dana, u tri smene, pre nego što je pušten u rad u februaru.

Vraćajući se iz Sijana u Peking vožnjom brzom prugom, lako je razumeti zašto je Kina danas svetski lider u razvoju infrastrukture: ima najbolje svetske luke, najbrže železnice, najveće aerodrome i najbolju telekomunikacionu infrastrukturu. Ima 40.000 km operativnih brzih pruga i 1.425 miliona 5G baznih stanica, što čini više od 60 odsto globalnog ukupnog broja.

Neki bi rekli da Kina počinje da se okreće sebi. Kako onda razumeti nove globalne inicijative Kine? Inicijativa za globalnu bezbednost pokazala je rezultate obnavljanjem diplomatskih odnosa između Irana i Saudijske Arabije. Inicijativa za globalni razvoj privukla je podršku širom globalnog Juga, i pokazala da je Kina možda najposvećeniji globalni akter u pogledu oživljavanja napora da se ostvare ciljevi održivog razvoja Agende UN 2030, a koji su trenutno daleko iza zacrtanog cilja.

Konačno, kome koristi „Pojas i put”? U Etiopiji, projekat „Pojasa i puta”, železnica koja povezuje Adis Abebu sa Džibutijem i najprometnijim morskim koridorom na svetu, svakako je pomogao zemlji u njenom nastojanju da se pridruži BRIKS-u od 1. januara 2024. Projekti inicijative su takođe pomogli da se održe veze čak i među akterima u zonama sukoba, kao što je ekspresna železnica Kina–Evropa preko Rusije ili saradnja na Bliskom istoku.

U Srbiji smo svedoci posebnog paradoksa. Kinesko učešće u izgradnji brze pruge Beograd–Budimpešta, jednog od najvažnijih dosadašnjih projekata „Pojasa i puta” u Evropi, izazvalo je reakciju Evropske unije, koja je do tada bila veoma neaktivna u razvoju infrastrukture na zapadnom Balkanu, i to još od početka svetske ekonomske krize krajem dvehiljaditih. Sada EU aktivno doprinosi finansiranju drugog dela pruge – od Beograda do Niša. S obzirom na to da je ovo trasa kako Panevropskog koridora 10, tako i „Pojasa i puta”, i EU i Kina mogu da profitiraju od ovog „takmičenja”. Srbija najviše. Slučaj brze pruge kroz Srbiju pokazuje da je, osim promatranja geopolitičke konkurencije kroz politiku nulte sume, moguće sarađivati na načine koji osiguravaju obostrane pobede na Balkanu, u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Kineski uspon se nastavlja, a Peking mora da pronađe balans između razvoja i bezbednosti. Mora da obezbedi otpornost na eventualno ekonomsko usporavanje. Ali takođe mora da se bavi zaštitom interesnih granica, da igra glavnu ulogu u rešavanju globalnih političkih i bezbednosnih problema, od Ukrajine i Gaze do Balkana. Kina danas sebi više ne može da priušti da bude Kina iz unipolarne 1999. godine, već mora da bude ključni, vodeći akter u multipolarnom svetu.

*Naučni saradnik u Centru za studije „Pojasa i puta” pri Institutu za međunarodnu politiku i privredu