Nikola Jokić, magična ptica

Učlanivši se u klub trostrukih osvajača zvanja najkorisnijeg igrača NBA lige, koja nosi kraljevsku titulu MVP, Nikola Jokić se pridružio Medžiku Džonsonu, Lariju Birdu i Mozizu Malonu. Kakvo je to blistavo sazvežđe, u kome sada sija i Jokićeva zvezda! Bird, Medžik i Malon su ispisivali istoriju košarke, a sada je među njih utrčao sporim dvokorakom melanholični ravničar, kao da je ušao u poslednji somborski bircuz i naručio bećarac koji mu tamburaši sviraju na uvce.

Medžik, legendarni plejmejker Lejkersa, ogroman kao američki plakar od punog drveta, pretvorio je košarku u poeziju, jer je učinio nemoguće: džin je posedovao toliko izbora u igri da se činilo kako piše muziku za svoje tekstove, pretvarajući je u rok operu!

Možda je najsličniji Jokiću Lari Bird, istovremeno Medžikov pobratim i arhineprijatelj, iz toliko siromašne radničke porodice u nekakvoj zabiti zvanoj Vest Bajden Springs u saveznoj državi Indijana da kao klinac u kući nije imao ni televizor, ni telefon. Imali su samo kante za đubre, jer je Lari bio šegrt svoga oca đubretara, kome je učešće u korejskom ratu odnelo pamet.

Iz tog sveta zaboravljene Amerike, Lari se preselio na elitnu Istočnu obalu, u Boston Seltikse, gde košarku nije shvatio kao sport, ni kao rok operu, poput Medžika, već kao način za preživljavanje – on, usamljen i beo, u svetu velike i moćne crne košarkaške braće.

Bio je gotovo nezamislivo ružan, kao goluždrava ptica, a izgledao je toliko trapavo da ga bilo koji skaut sa gramom mozga na prvi pogled ne bi angažovao ni kao nosača peškira. Ko god bi ga video pomislio bi da ima ravne tabane i iščašen kuk, ali kada bi stao na parket, Lari Bird se pretvarao u košarkaškog genija, prznicu, šutera, asistenta i pobednika.

Verovatno u istoriji sporta ne postoje takva dva rivala. Jedan je bio idol Los Anđelesa i crni kralj iz grada greha i drugi, beli čovek, jedan jedini, kao simbol najelitnijeg dela Amerike, sa srcem velikog ratnika. Kao da je bio Indijanac. U svakom gradu u kojem je gostovao Lari je tražio da mu pronađu mesto gde se igra najbolji ulični basket, pa je, iako ovenčan slavom najvećeg, ili najvećeg uz Medžika, morao to sam sebi stalno da dokazuje. Do poslednjeg daha.

Sa stalnim ukusom đubreta koje je iznosio kao dečak, sedao bi u limuzinu koja ga je dovozila do najopasnijeg crnačkog geta, zatim bi vozaču dao slobodno, a onda bi ušao među ulične košarkaške bande i igrao sa njima krvavi basket, bacajući ih sa strane, jednog po jednog. Onda bi pozvao šofera, seo u limuzinu, vratio se u sportsku halu i ukrao po ko zna koji tripl-dabl!

Ali pobede pod reflektorima i pred kamerama Lariju nisu značile toliko koliko njegovi ulični košarkaški dvoboji širom Amerike, jer možda možeš otići iz Vest Bajden Springsa, ali taj gradić nikada neće pobeći od tebe.

Da bi se razumelo koliko je vredna treća titula MVP tokom regularne sezone za Nikolu Jokića, pored Medžika i Larija, u ovo društvance giganata treba smestiti i Moziza Malona. Ili Velikog Moa. Nazivali su ga i direktorom skokova. Nije Malon bio kalibar Medžika i Birda. Svevišnji je imao druge namere sa njim. Klesao ga je kao Konana Varvarina, ali crnog, i nije mu podario sklonost ka umetnosti, već ka teškoj šljaci u reketu, gde je plašio ostale centre, kao malu decu.

Kada je legendarni trener Greg Popović, poznatiji kao Ludi Srbin, još davno prorekao Jokiću da je pljunuti Lari Bird, čitava NBA zajednica, mahom sve ocvale legende koje mažnjavaju ogromnu lovu kao stručni komentatori za američke televizijske mreže, pomislili su da je blesavi Greg konačno zakovrnuo, tj. da mu je pamet konačno rekla zbogom. Među takvim pametnjakovićima bio sam i ja, jer Nikola jeste bio čudesan, već mu se smešila prva titula MVP, već je postao šerif iz Denvera koji ima ambicije da postane Vajat Erp NBA lige. Dakle, pucač sa značkom federalnog šerifa. Ipak, poređenje sa Birdom činilo mi se preteranim, jer postati njegov naslednik znači sesti na presto namenjen besmrtnicima.

Sezone su se nizale i Nikola nije postao Lari, već posebniji od njega. Bez saigrača velikog kalibra pored sebe, ako ne računamo Džamala Marija, koji to tek treba da dokaže, Nikola je prošle godine doveo Denver do šampionskog prstena. I tada je trebalo da postane MVP, ali u Americi vladaju zakoni tržišta, odnosno miris love, te se činilo preteranim da kuler Jokić dobije tri titule uzastopno. Za utehu je stekao priznanje MVP finala, što mu dođe na isto.

Ove godine, iako Denver nije osvojio prvo mesto u zapadnoj konferenciji, Somborac je toliko dominirao da je počistio svu konkurenciju. Jednostavno, nisu mogli da ga izbegnu. Reč je, naime, o sledećem. Tolika količina titula MVP po glavi Jokića može postati dosadna za NBA tržište, pa se alternative traže gde god se to može. Ako je Stef Kari, toliko jedinstven da nema te kopir-mašine koja bi stvorila njegov duplikat, osvojio MVP titulu dva puta, onda se Nikolin podvig može meriti samo sa putovanjem na Mesec u dvokolici koju vuku konji vrani. Ali Stef ima 36 godina i čini se da nema nameru da traži sertifikat za besmrtnost, jer ga već ima u zadnjem džepu. U Jokićevoj eri još jedna velika karijera je na zalasku. Lebron Džejms se približava kandidaturi za penzioni fond sa četiri titule MVP i time je podvig Nikole Jokića još nestvarniji. Naročito što je u cvetu mladosti. Tek mu je 29 godina.

Američko prebogato tržište želi dvoboje, dramu, neizvesnost i zato poneko osporavanje Nikoline dominacije predstavlja izraz očaja, jer onaj koji može da mu se približi talentom jeste samo Luka Dončić, čime je stvoren paradoks koji je doskora bio nezamisliv. Evropski igrači, i to naše gore list, jer i Dončić vodi poreklo sa srpskih brežuljaka, odakle je otišao njegov otac, potpuno dominiraju najjačom košarkaškom ligom sveta koja je bila rezervisana samo za Amerikance, i to uglavom za crnu veliku braću! Čak i Kukoč, Gasol i Novicki nisu narušili to pravilo, već su predstavljali evropski začin na američkom košarkaškom poslužavniku.

I taman kada su Jokićevi kritičari živnuli, dobili nekakvu nadu, posle dva poraza Denvera od Minesote da domaćem terenu, Nikola se rasanio i odmah je uzvratio brejk, vrativši se u šampionski kolosek. Čak ga nije poremetio ni incident njegovog starijeg brata Strahinje, koji je na utakmici protiv Lejkersa izlemao jednog navijača.

Nestašna braća Strahinja i Nemanja su poseban fenomen NBA lige, jer tamo, na tribinama, sede navijači koji mljackaju hamburgere, piju gazirana pića i žestoki su kao pozorišna publika koja gleda drame Samjuela Beketa. Opaka braća su od samog početka sa Nikolom kao najbliža rodbina, kao rame za plakanje i kao vreće za boks. Kao dečaci, u dvorištu su igrali sa Nikolom i mlatili ga, naučivši ga zlatnom pravilu tradicionalnih porodičnih vrednosti u Srba: tek kad pobediš i izmlatiš svoju ogromnu braću, pobedićeš Karija i Lebrona.

Dizajnirani kao da su prebildovani crnci iz geta i istetovirani kao da je Nikola učio da crta po njihovim bicepsima, oni su sušta suprotnost opuštenom velikanu NBA. Jokić zaista poseduje sindrom antizvezde, što tek izaziva kontroverze i pretvara ga u superzvezdu.

Da li smo uopšte svesni da živimo u njegovoj eri? Čak ga je i predsednik Kine Si Đinping pomenuo u autorskom tekstu u „Politici” na dan svoje posete Beogradu. Brat Si, verovatno najmoćniji svetski lider, odlično zna da legura čeličnog prijateljstva između Kine i Srbije nije moguća bez elementa zvanog najveći košarkaš sveta.

Ali jedno pitanje ostaje da lebdi. Da li će Nikola igrati za reprezentaciju Srbije na Olimpijskim igrama? Ne bi me čudilo da selektor Kari Pešić žestoko navija protiv Denvera kako bi se Jokić ranije vratio kući i stigao da istimari konje!