Kafanske suze

Na sve se mislilo kada je 1884. godine počela selidba Starog groblja sa Tašmajdana u podnožje Velikog Vračara, docnije nazvanog Zvezdara. Prva sahrana obavljena je 17. avgusta 1886, Hram Svetog Nikole podignut je osam godina docnije, levo od ulaza ozidana pogrebna kapela sa mrtvačnicom, a ka ulici ograda koja je delimično opasavala taj vrt sećanja. Kad je pristigao i vodovod, mnoge parcele dobile su česme: za žeđ, zalivanje i ritualno pranje ruku posle sahrana, parastosa, zadušnica. Jedino što je tada promaklo dr Vladanu Đorđeviću, predsedniku Beogradske opštine koji je i osnovao Novo groblje, bilo je to što nije predvideo mesto gde će preživeli moći da zaplaknu tugu i proliju na zemlju kap-dve „kafanskih suza” za pokoj duše ispraćenog i pokopanog?!

Ko zna kako bi se taj slučajni propust rešio da preduzimljivi Nikola Hadži-Popović, vlasnik njiva i utrina („za 46 dana oranja”) naspram Novog groblja, nije ponudio zemlju u zakup sitnim zanatlijama, mahom drvodeljama, kamenorescima i cvećarima, pa je tu niklo sijaset prizemljuša sa dućanima i radionicama, a sve po Nikoli nazvano – Hadžipopovac. A onda je proradio preduzimljiv duh pa je neko otvorio i kafanu u kojoj su majstori mogli iz grla da speru finu prašinu koja je uvek pratila obradu drveta i kamena! Da ne beše njega, ne bi bilo ni grobljanske kasine naspram glavnog ulaza. Ali, kada je otvorena, kako je izgledala i koji je naziv ponela, nije zabeleženo, sem da se nije mnogo razlikovala od komšijskih straćara.

Ipak, s njom je počelo, pa je na uglu Svetog Nikole i Rtanjske ulice osvanula kafana „Kod dva žandara”, poviše nje i „Tisa”, koja je u gradski šifarnik ušla pod nazivom „Zapis” zbog razgranate lipe pred ulazom, dok je s gornje strane, na Severnom bulevaru, upriličeno još jedno svratište za tugovanje s originalno smišljenim imenom – „Severni bulevar”.

Rušenja i zidanja

Tek uoči Velikog rata sumorna kafana je ozidana ciglom i krštena kao „Kosovski božur” jer je konkurencija što je nadirala niz Grobljansku ulicu uveliko dahtala za vratom, a i cvećarima se takav naziv dopao, valjda zato što nisu dokučili simboliku poruke koja se iza njega skrivala. Uoči sledećeg rata, pri dnu Hadžipopovca osnovano je preduzeće „Automobilsko Beograd” (koje su s početkom okupacije „preuredili” skojevci), a prekoputa otvorena kafana „Šoferska kasina”.

Kada je Grobljanska 1946. preimenovana u Ruzveltovu (po Frenklinu, ratnom predsedniku SAD, a ne po Teodoru), pa sredinom pedesetih godina otvoreno Groblje oslobodiocima Beograda, nadošlo je vreme da se i ulica i „Božur” upristoje, koliko da se ne brukamo pred saveznicima i ne stidimo pred sobom, pa je preduzeto rušenje starih udžerica na Hadžipopovcu da na njihovom mestu niknu novi soliteri „u stroju”.

Da je stara kafana stekla zavidan ugled među ožalošćenima svedoči podatak da je u prizemlju poslednjeg solitera, takoreći na istom mestu gde je svenula stara, ostavljen prostor za novu. Namenski! Čak joj ni naziv nije promenjen (a ne kao danas). A enterijer, pravo čudo od mudrog promišljanja: desno od ulaza četiri spojena stola za zajedničko tugovanje, a levo nekoliko izdvojenih za kojima se tuga spirala u osami. Ispred – prostrana bašta. Uz to, i personal uvek glatko izbrijan, išlifovan da izrazom lica saučestvuje u bolu mušterija.

Kafana je u međuvremenu postala i „poslovni prostor” kapelmajstora grobljanskih orkestara, kojih je tada bilo nekoliko. Firmu „preduzeća” isticali su tako što bi na sto, preda se, tobož slučajno, postavili futrolu trube ili flig horne, i preko nje pregovarali sa izglednim mušterijama, dogovarali repertoar i ugovarali cenu.

Mogli su se prepoznati po tome što su uvek bili u tamnim odelima – crnim ili teget, ponekad i sa šapkama kraj onih futrola. Bili su to mahom penzionisani muzičari vojnih i policijskih orkestara koji su ambis između skromnih primanja i manje skromnih nadanja popunjavali na groblju, a na repertoaru su imali i po trista prigodnih starogradskih kompozicija (bez pevanja, samo „instrumental”).

Koncesionari

Stvar je pukla kad se neko u komunalnom preduzeću dosetio da se ova vrsta grobljanskih usluga zainteresovanima ponudi u vidu „koncesije”, kao plaćeno pravo da nekoga isprate na onaj svet uz tople zvuke kompozicije „Ja se opraštam Cigani sa vama” ili marša „Na Drinu”, svejedno. Još gore ih je zakačilo novo pravilo službe po kojem se na ispraćaju zaslužnih vojnika mogu koristiti samo truba i doboš, a repertoar upriličen takvom „sastavu” na setni fragment Betovenove „Eroike”, Lenjinov posmrtni marš ili temu „Silencio” (iz istoimenog filma „Tišina”). Zbog toga su muzikanti napustili „Božur”, većina ih se razišla, a preostali sav marketing preusmerili na vizitkarte koje skrajnuto stoje kraj šaltera gde komunalci naplaćuju preskupe usluge.

Iselili su se muzikanti, ali ne i poslovni duh. Jer, zamenili su ih vlasnici agencija za pisanje posmrtnih panegirika, onih za međugradski i gradski prevoz pokojnika, i taksisti sa obližnje stanice koji ožalošćene lišavaju brige da bi sa kafanskim utapanjem tuge mogli i da preteraju. Za „kandilare”, profesionalne palioce kandila i sveća na grobnim mestima onih čija ožalošćena familija ima preča posla, nikad se nije doznalo gde su svili gnezdo, a i njih je bilo sijaset.

Onda je došlo vreme tranzicije sa privatizacijom, za njim i Zakon o restituciji. Ako ima pravde, možda je nešto od onog pustog imanja vraćeno potomcima i naslednicima Nikole Hadži-Popovića? Ono, i da im je vraćeno, šta bi s njim?