Gde je nestala časna reč

Sve češće se pitao kada je poslednji put čuo da se neko zaklinje da govori istinu tako što kaže „časna reč!”. I on sam nije mogao da se seti kada je tu važnu zakletvu prestao da izgovara, iako je prethodno koristio otkada zna za sebe i to u različitim formama. „Časna reč” dobijala je dodatak u vidu odrednice pripadnosti određenoj grupi, pa čak i određenom čoveku. Nakon nekog vremena pomenute odrednice su nestale ali se i „časnoj reči” izgubio gotovo svaki trag.

Prišao je prozoru i podigao roletne. Zraci zimskog sunca probijali su se kroz gole grane lipe. Da li se „časna reč” izgubila zato što se „časnost” izgubila u nama samima, zapitao se. „Časna reč” je obećanje koje se mora održati a koliko je danas onih koji ga drže i kod nas i u svetu?

Seo je za radni sto, uzeo blok u ruke i rešio da svojeručno ispiše sva neodržana obećanja njegovoj porodici i njemu lično. Pisao je i pisao narednih nekoliko dana od jutra do mraka. Kada mu se učinilo da je većinu zabeležio rešio je da bude pošten pa da ispiše i sva obećanja koja je sam dao a nije ih ispunio. To ispisivanje takođe je prilično potrajalo.

Zatim je na „Guglu” istraživao obećanja onih na raznim funkcijama koji su kroz protekle decenije prokockali svoju „časnu reč”. I ne samo prokockali, već je i uprljali.

Sipao je punu čašu vode i naiskap je popio.

Zaključci su mu se množili: zakletva „časna reč” služila je često zlonamernicima da se iza nje zaklone dok sprovode svoja nedela koja bi potom bilo nemoguće ili gotovo nemoguće ispraviti. Zar tim i takvim pokvarenjačinama na um ne pada, ili ih i nije briga, što njihove lažno date časne reči, potpisana obećanja i zakletve imenom ali i prezimenom, povlače za sobom sramotu koju trpe ili će trpeti i njihovi roditelji, braća, sestre… potomci?

U grlu su mu zastajale, malo je reći knedle, pre su to bile čitave grudve i glečeri nakupljene, kalcifikovane gorčine.

Mnogobrojne potpisane rezolucije, međunarodni sporazumi, obećanja napretka, boljeg života, jednakosti, bratstva među ljudima… neretko su preko noći gubile snagu i svaki smisao. Da li je zakon jačega doveo u pitanje značaj časne reči? Da li je ona „sila zakon menja” postala neprikosnovena? Ko je onda taj za koga je „časna reč” bila i ostala svetinja? Zabacio je glavu unazad kako bi otkočio vrat, potom je okretao na levu pa na desnu stranu uz glasno puckanje kostiju.

Nametao mu se zaključak da bi to sigurno morale biti Ujedinjene nacije, kao najveća međunarodna organizacija „čiji su ciljevi održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, razvijanje prijateljskih odnosa među narodima, ostvarivanje međunarodne saradnje i delovanje kao centar za usaglašavanje poduhvata naroda”. Zakašljao se, ili bolje reći, grleno zakrkljao.

Guglajući dalje postavio je pitanje: „Značaj rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija”, nakon čega mu je prvo izašlo sledeće: „… rezolucije Generalne skupštine UN nisu obavezujuće (U članu 10. i 14. povelje UN generalna skupština donosi ’preporuke’)”. Na ovo se sledio. Samo „preporuke”?! Onda mu se javilo logično pitanje: Znači li to da se one obavezujuće rezolucije koje donosi Savet bezbednosti sve ispunjavaju?”

Ukucao je u pretraživač pojam „međunarodna zajednica” i za njegov narod goruća pitanja koja se već godinama ne ispunjavaju. Znači, ni u tom vrhovnom telu, formiranom da zaštiti čast i pravdu, da pruži garancije za postojanje i dostojanstvo malobrojnim narodima, nije vredeo ni pisani dogovor a kamoli „časna reč”!

Pred očima su mu sevali razni, kroz istoriju nestali narodi. Prisećao se svih onih koji su živote žrtvovali zarad odbrane časti. Zar je dopustivo bilo pustiti niz vodu tu svevišnju snagu časnosti da iscuri i nestane tek tako?

Okrenuo je novi list u bloku i počeo rukom da ispisuje na stranim jezicima „časna reč”. I to prvo na svom srpskom, da je sačuva da se ne zaboravi, a zatim redom: λέξη τιμής, parola d’onore, 榮譽的話, word of honor, parole d’honneur, wort der ehre, čestnoe slovo, palabra de honor, Şeref sözü,名誉の言葉, woord van eer, كلمة الشرف , becsületszó, palavra de honra…

Sve je zatim postavio i na svoje društvene mreže. Da se čuva, da opominje, da se ne zaboravi.