Pripovedačka alhemija
U nizu esejističkih i naučnih monografskih dela, objavljenih u ovoj i prethodnoj godini, studija Zorane Opačić „Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov”, ostala je gotovo neprimećena. Da li zbog novopokrenute edicije „Monografije” Učiteljskog fakulteta, koja nije dostupna u knjižarama, ili skromnosti mlađe autorke, tek ova studija je izmakla aktuelnim kritičkim čitanjima i vrednovanjima.
Gotovo zaboravljen iz političkih i literarnih razloga, ovaj pisac je ostao nepročitan, zatajen, i za mnoge aktuelne istoričare i kritičare – stvaralac drugog reda. Treba se samo podsetiti da je Krakov dobitnik 18 odlikovanja u Prvom svetskom ratu, dok je po završetku Drugog svetskog rata osuđen i streljan kao saradnik Milana Nedića. Od devedesetih godina raste interesovanje za ovog pisca, objavljuju se njegova dela i studije o periodu avangarde u kojima je njegovo ime neizbežno. Na tom talasu novog interesovanja i prevrednovanja srpskih avangardista nastala je i knjiga Zorane Opačić. Studija „Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov” sagledava opus ovog pisca u kontekstu srpske avangardne proze, procesa njene inovativnosti, ali skreće pažnju i na tekstove iz zaostavštine, neobjavljene pesme u prozi, putopisnu i memoarsko-istoriografsku prozu.
Proučavanje Krakovljeve alhemičarske veštine, ostvarene kroz različite žanrove ima neku vrstu pionirskog poduhvata jer pred nama još uvek nije ceo opus i nemamo jasan uvid u sve što je napisao i objavio. Svestranost ličnosti i dela Stanislava Krakova, od pisca do novinara-reportera, režisera, autora najboljeg dokumentarca o srpskoj golgoti u Prvom svetskom ratu do izuzetnog putopisca po južnoj Srbiji zahtevala je od autorke da sagleda sve aspekte ovog renesansnog duha srpske avangarde. Tako višestruka i složena ličnost, veoma raznovrsnog opusa, pred istraživače donosi brojne nedoumice, ali i beskrajne izvore inspiracije. Zorana Opačić je naučno i metodološki odmereno koristila u ovim analizama respektabilnu literaturu o epohi avangarde, ali i aktuelne, domaće i strane autore, zastupnike naratoloških strategija tumačenja proznih tekstova.
U osnovne odlike Krakovljevog dela autorka svrstava brzinu, fragmentarnost i dinamičnost, tipične osobine epohe. U studiji se dostupan opus sagledava u dva aspekta izučavanja; kao fikcionalna proza, koja je pisana tridesetih godina 20. veka, i memoarsko-dokumentaristička proza koja je nastajala znatno kasnije. Fikcionalno stvaralaštvo, kako tvrdi autorka, sadrži mešavinu tradicionalne poetičke linije sa elementima ekspresionizma i futurizma, pa sve do nadrealističkih eksperimenata kojima Krakov najavljuje psihološku prozu u srpskoj književnosti. Zato je Opačićeva, nužno, pribegla podeli ovog dela opusa na ranoavangardnu, avangardnu i postavangardnu fazu. Memoarsko-dokumentaristička proza sagledava se kao ukrštanje žurnalističkog stila i dokumentarne građe u kojoj je predstavljena novija srpska istorija prelomljena kroz prizmu ličnih osećanja. Stoga je zanimljivo istraživačko umeće Zorane Opačić, kojoj je ovo ujedno i prva knjiga, da samerava dva stilski i žanrovski potpuno oprečna aspekta Krakovljevog dela. U fikcionalnim delima tumače se dinamizacija prostora, lirsko načelo, motiv krila, elementi filmskog pripovedanja, fragmentarnost, tehnika reza, kontrapunkt…
Alhemiju Krakovljevog pripovedanja naći ćemo u njegovom „kinematografskom oku” u romanu „Krila”, kojim ovaj pisac „inovira osnovne romaneskne strukture, unoseći duboku i temeljnu promenu u srpski roman dvadesetog veka”. Koherentnost izlaganja, ubedljivost stavova i stilska preciznost studije „Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov” daruje nam i, sasvim neočekivanu, alhemiju čitalačkog zadovoljstva.