Od omalovažavanja do divljenja

Zašto bismo uopšte slali profesionalce na Olimpijske igre, zašto bismo dokazivali svoju snagu u međunarodnoj konkurenciji, kada ostatak sveta nikada neće biti dovoljno dobar da bi mogao da nam parira…

Takav je, otprilike, bio stav u ozbiljnim košarkaškim krugovima u Americi, kada su se krajem osamdesetih godina prošlog veka tadašnji komesar NBA Dejvid Štern i generalni sekretar Fibe Bora Stanković dogovorili da obrišu granice između profesionalaca i amatera. Normalno, bilo je i onih koji su, poput Džerija Vesta (doveo Vladu Divca u Lejkerse) i Grega Popovića (Žarka Paspalja u San Antonio), i te kako bili svesni košarkaškog potencijala van Amerike.

Prvi uzlet

Kako se onda došlo do toga da stranci vladaju najboljom ligom sveta, da Nikola Jokić zaseni Lebrona Džejmsa, Stefona Karija i Kevina Durenta, da samoljubiva Amerika prizna da su internacionalni igrači podigli igru u NBA na jedan sasvim drugačiji nivo…

Kako reče u jednoj prilici čuveni američki trener Džon Kalipari, u razgovoru sa autorom ovog teksta: „Došli smo do toga da je danas u NBA nemoguće zamisliti igru bez ’juro stepa’ (evropski korak)!” Taj pokret je buknuo u najboljoj ligi sveta poslednjih petnaestak godina, a u pitanju je nešto što se u Srbiji i Jugoslaviji igralo na uličnom basketu pre pola veka.

Amerikancima je dugo trebalo da se poklone međunarodnoj košarci. Košarkaški jaz između Evrope i Amerike bio je nekada velik baš kao i okean koji deli ta dva kontinenta. Čak i najbolji univerzitetski igrači iz SAD lako su izlazili na kraj s najboljim svetskim selekcijama.

Veliku stvar za razvoj svetske košarke uradila je jugoslovenska škola, koja je sa svojim kreativnim, neobuzdanim i instinktivnim načinom igre „ubijala– protivnike sedamdesetih godina prošlog veka (sve osim NBA). Drugi su se slepo držali taktike, dok su najbolji jugoslovenski treneri (Nikolić, Žeravica, Tanjević, Novosel…) bili dovoljno mudri da shvate da imaginacija njihovih igrača nadilazi i najbolju moguću taktiku. Petorka Slavnić, Kićanović, Delibašić, Dalipagić, Ćosić verovatno bi u današnje vreme (da sada imaju 25 godina) žarila i palila u NBA. Uostalom, Boston je zvao Dalipagića, Lejkersi su hteli Ćosića…

Tada su takvi prelasci iz mnogo razloga bili gotovo nemogući. Jedan od njih je i patriotizam! Igrati u NBA u ono vreme značilo je zauvek zatvoriti vrata svoje reprezentacije. Profesionalci nisu mogli da igraju ni na Olimpijskim igrama ni u takmičenjima Fibe (evropska i svetska prvenstva), mada je i Evropa još u to vreme vrvela od profesionalaca. Ali, što bi rekao Dejvid Štern, tada je sve bilo postavljeno naopačke: „Ako igrate u Americi za milion dolara, onda ste profesionalac, međutim, ako za isti novac igrate u Evropi, onda ste amater!”

U najboljoj ligi sveta se drugačije i treniralo i igralo u odnosu na ostatak sveta. Njihovi igrači su bili znatno brži, snažniji, precizniji… Pravila su bila drugačija, u NBA je sve bilo podređeno najvećem košarkaškom cilju (koš). Naša reprezentacija je na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. od selekcije SAD gubila sa 32:1, svim igračima je duša bila u nosu, nisu znali šta ih je snašlo (na kraju 104:42)…

Stvari su se postepeno odvijale u smeru izjednačavanja snaga. Ključan je bio istorijski dogovor Fibe i NBA, na inicijativu jednog Srbina, Bore Stankovića. Izuzetno važno je bilo i to što se za pregovaračkim stolom našao neko njegovog senzibiliteta i vizije, Dejvid Štern, koji je kao novopečeni komesar NBA (stupio na dužnost 1984) upalio sve motore i od te lige napravio jedno od najvećih preduzeća na svetu. Istina je takva da deluje nestvarno: NBA nikada to ne bi postala bez Stankovića i bez stranih igrača. Da nije došlo do ovakvih promena, ta liga bi ostala nacionalna, nalik američkom fudbalu i bejzbolu. Ovako, ona je liga čitavog sveta, njeni asovi su idoli i svakom kutku sveta, šire misiju NBA, mame najveće sponzore i bude strast u očima znatiželjnih klinaca.

Od Divca do Jokića

„Boro, pobedila je tvoja mudrost: da može da se napreduje samo ako igraš protiv boljih od sebe”, rekao je Štern svom prijatelju Stankoviću kada su se poslednji put sreli, u Ženevi, 2016. godine.

Ipak, trebalo je neko da probije led i da zasluži poštovanje NBA u čijim dvoranama su kao ikone sa svodova sijali dresovi Bila Rasela, Vilta Čemberlena, Oskara Robertsona, Džerija Vesta, Boba Petita, Toma Gole, Džerija Lukasa… Onda je stasala plejada novih asova koji su doneli akrobatsku košarku: Džulijus Irving, Karim Abdul-Džabar, Medžik Džonson, Leri Bird, Majkl Džordan, Dominik Vilkins, Ajezea Tomas… Osamdesete su delovale kao nešto što će napraviti još veću razliku između NBA i ostatka sveta, ali nije bilo tako…

Omladinsko prvenstvo sveta u Bormiju 1987. moglo bi da se nazove predvorjem košarke koju danas gledamo. I jedan od junaka tog šampionata Toni Kukoč rekao je nedavno da je Jugoslavija tada igrala ono što je Golden stejt pokazao 30 godina kasnije. Jugoslovenski tim je, sa trenerom Svetislavom Pešićem, ubedljivo stigao do zlatne medalje, savladavši dva puta najtalentovanije američke igrače (većina njih su nastavili karijere u NBA). Četvorica igrača iz tog šampionskog tima zaigrala su u NBA: Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa i Aleksandar Đorđević. Divac je već juna 1989, samo dan posle osvojenog zlata na Evrobasketu u Zagrebu, bio u avionu za Njujork, gde su ga Lejkersi izabrali sa 26. pozicije na draftu. Godinu dana ranije, u Madridu, Boston Seltiksi su s pola gasa savladali reprezentaciju Jugoslavije na Mekdonaldsovom turniru. Naš selektor Dušan Ivković je mnogo godina kasnije govorio da mu je na tom meču „stalno nedostajalo par sekundi da bi organizovao igru” (NBA je još od 1956. imala napad na 24 sekunde; Fiba je ograničenje napada uvela 1956, na 30 sekundi i tek 2000. skratila je na 24).

I onda se američki Tim snova pojavio na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, poigravajući se sa protivnicima, iako je većina igrača direktno sa golf terena otišla na to takmičenje. Neki protivnički igrači su došli sa foto-aparatima da bi se slikali sa Majklom Džordanom i drugim američkim košarkašima. Upravo taj trenutak bio je početak kraja NBA lige kakvu smo znali.

Divac je mukotrpno gradio svoju karijeru i postao jedan od najvećih ambasadora međunarodne košarke u NBA (16 sezona), Dražen Petrović je kao najbolji evropski igrač nekoliko sezona grejao klupu u Portlandu, Žarko Paspalj nije uspeo da ispolji svoj nesvakidašnji talenat u San Antoniju i posle jedne sezone vratio se u Evropu… Oni koji su probili led pokazali su ostalima da je moguće igrati u NBA. Dečacima širom sveta nije više reprezentacija postajala kao najveći san, već se pojavila jedna liga o kojoj prethodne generacije nisu mogle ni da sanjaju. Kako je vreme prolazilo, jaz se smanjivao. Toni Kukoč je postao važna karika u zlatnoj eri Čikago Bulsa, Arvidas Sabonis je potvrdio da je ravan najboljim američkim centrima, Vlade Divac se pojavio na „Ol-staru”, Predrag Stojaković se iskazao kao najbolji „trojkaš” lige…

A onda je Jugoslavija postala prvak sveta u Indijanapolisu (2002, selekcija SAD sa NBA igračima izgubila je tri meča i završila na šestom mestu), Argentina je savladala NBA zvezde u polufinalu olimpijskog turnira u Atini 2004, Grci su isto uradili na Svetskom prvenstvu u Japanu 2006… Dirk Novicki je ušao u istoriju kao prvi „originalni” stranac sa titulom najboljeg igrača NBA…

U poslednjih šest godina to priznanje je rezervisano za strane košarkaše: Nikola Jokić ga je tri puta osvajao (2021, 2022, 2024), Janis Adetokunbo (Grčka) – dva puta (2019, 2020), a Džoel Embid (Kamerun) – jednom (2023). Na vrhu liste najboljih igrača NBA u ovoj sezoni nalaze se četiri stranca, ovim redom: Jokić, Gildžes-Aleksander, Dončić, Adetokunbo.