Mobilni, oruđe demokratije

Ako je jedan od temeljnih principa demokratije da narod odlučuje, da glasa i da bira, nema trenutno većeg terena za njegovo praktikovanje od televizije. Svaki građanin je vlastan da se izjasni o tome ko najbolje peva pop a ko folk, ko najlakše podnosi život u „pitomoj” vršnjačkoj grupi a ko u „divljoj” tropskojprirodi, ko je koliko izdržljiv u čistoj besposlici, a ko u fizičkom naporu, ko je dovoljno simpatičan da bi mu se produžila šansa za pobedu a ko dovoljno manjkav da bi zaslužio izbacivanje iz dalje igre. Sve su to veličanstvene mogućnosti date televizijskom gledaocu ustanovljenjem programske kategorije „rialiti šou”, a još više, zapravo, zahvaljujući napretku tehnologije koja je stvorila mobilni telefon. Tek kad je postalo moguće da se glas pojedinca pošalje Es-Em-Esom i odmah registruje i zbroji, pokazalo se šta je to neposredna demokratija i kako se brzo može doći do stavova javnog mnjenja.

S ovim novim oruđem demokratije u rukama, gledalac se ponosi svojim uticajem na formiranje stvarnosti, a televizija činjenicom da je postala interaktivna. Domen „povratne komunikacije” se širi, pa se mobilnim prikupljaju mišljenja i za potrebe emisija s predznakom „informativno-političke”. Tu se „glas naroda” saopštava, citira, predočava u vidu statističkih veličina, grafikonima. Ali tu nema prilike da se o bilo čemu direktno odlučuje.

I pošto se mobilnim (zasad) s javne scene (pa čak ni sa TV ekrana) ne mogu sklanjati narodni poslanici, narodu za izbacivanje ostaju učesnici raznih verzija „Velikog brata”, sada najpre „Operacije trijumf” (B92) i „Survivora” (TV Foks).

A da nju gledaoci ne bi „daljincem” izbacili s medijskog tržišta i Radio televizija Srbije upustila se u ovo područje TV delatnosti. Shodno, ipak, ugledu i obavezama statusa javnog servisa, pronađen je ozbiljniji obrazac takmičarskog i gledalačkog angažmana, a zaobiđene tipične odlike tekućih rialiti programa – banalnost sadržaja, svađalačka atmosfera, lažna dramska napetost, prizemna voajerska zabava...

„Afirmacija” (scenario i režija Jelena Bošković, produkcija „Kompani”) tu je da, naoko paradoksalno, afirmiše one koji su već uspeli, već pobedili svojim preduzetničkim sposobnostima. I ovaj „šou” okupio je talentovane, smele, uporne, spretne, samo što su takmičari „Afirmacije” sve to već uložili u stvaranje i opstanak svojih preduzeća, pa se sad nadmeću ne samo za četiri miliona dinara već i prestiža radi. Izmešanost kandidata po zanimanjima daje dramski zamajac priči, podstiču je duhovite opaske jednog mladog čoveka stavljenog u poziciju posmatrača––komentatora, dinamična montaža, prikladne muzike ilustracije.

Na gledaocima je sad da glasaju za proizvođače vina, vodovodnih ventila, pica, laboratorijskih posuda, firme za obezbeđenje ili za turizam. Kako god da se opredele, biće to za nekog ko proizvodi, uslužuje, privređuje. Može zazvučati patetično, ali vrednost „Afirmacije” je najvećma upravo u tome što kao nespornu vrednost afirmiše rad i šalje poruku da se i od njega može pošteno i lepo živeti.