Između Evropske unije i Kine

Poseta kineskog predsednika Srbiji izazvala je buru malicioznih komentara u delu regionalnih i domaćih medija. Umesto da se bave pitanjem zašto je kineski predsednik tako toplo dočekan, u medijima dominiraju glasnogovornici politika koje žele da utiču na spoljnopolitičku orijentaciju Srbije.

Srbija je, s jedne strane, svesna svoje središnje geografske pozicije u regionu i značaja koji ima za Evropu i u tom smislu sigurno je da zvanična politika neće menjati evropsku orijentaciju. S druge strane, svesna je da, iz razloga u koje se ovde ne može ulaziti, politika EU prema Srbiji u mnogim aspektima ne uvažava njene vitalne nacionalne interese, ni kada je reč o brzini evrointegracija, ni kada je reč o teritorijalnom integritetu, a ni kada je reč o potrebi Srbije da tesno razvija svoje odnose sa Srbima u regionu. Ponavljanjem mantre o navodnom velikosrpskom hegemonizmu na Srbiju se vrši konstantan pritisak da se mimo svih opšteprihvaćenih praksi odrekne svojih nacionalnih i državnih interesa. Zanimljivo je da se decenijama toleriše pa čak i nagrađuje ogoljeni i militantni nacionalizam svih naroda koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, dok se bilo koji izraz čak i banalnog srpskog nacionalizma žigoše i proglašava kao pretnja regionalnoj stabilnosti. Drugim rečima, oslanjajući se na različite aršine SAD i EU decenijama pritiskaju Srbiju tražeći odricanja kojima se ide naruku svim ostalim nacionalizmima u regionu.

Takva situacija, ali i odlučnost Srbije da brani svoja prava i nacionalne interese nisu ostali nezapaženi u globalnim razmerama. Među prvima je to prepoznala Kina i iz tog razloga još ranije Srbiju izdvojila kao zemlju s kojom može ostvariti bliži prijateljski kontakt i koja može predstavljati uporišnu tačku za širenje njenog ekonomskog prisustva u Evropi. Mada EU u značajnoj meri sarađuje s Kinom ta saradnja je striktno kontrolisana i ograničena različitim merama novog protekcionizma.

Srbija, s druge strane, izuzetno ceni činjenicu da jedna značajna svetska sila pokazuje interesovanje i naklonost prema stavovima i položaju Srbije bez bilo kakvih dodatnih zahteva. Čak i kada je o Rusiji reč, teško je ne uočiti određenu vrstu paternalizma i uslovljavanja koja, doduše, nisu ogoljena i direkta kao ona koja dolaze sa Zapada, ali koja podjednako ograničavaju Srbiju u vođenju samostalne spoljne politike.

Upravo bezuslovna podrška Kine koja, pritom, nudi investicije i privilegije u trgovini je ono što Srbiji danas najviše treba pa je pozicija i opredeljenje Srbije za otvaranje prema toj zemlji sasvim razumljivo i jasno. No, da bi se sveobuhvatnije razumela pozicija i interesi Kine, mora se sagledati šira perspektiva. Kina je ne samo velika sila već pre svega jedina svetska sila koja neskriveno nudi globalnu viziju i ima kapacitet da tu viziju realizuje. Kinesko rukovodstvo u tom smislu govori o tri globalne inicijative  – razvojnoj, bezbednosnoj i civilizacijskoj.

Svedoci smo da se svet danas nalazi u haotičnom stanju usled mrvljenja postojećeg svetskog poretka što se najneposrednije ispoljava u ratovima koji prete da prerastu u nuklearni sukob; opadanju značaja UN; sve češćem kršenju međunarodnog prava; ali i kroz trend opadanja stope ekonomskog rasta; povećanje unutrašnjih i međunarodnih nejednakosti, korišćenju ekološke i agende ljudskih prava za realizaciju drugih interesa i polarizaciji po mnogim drugim pitanjima oko kojih je ne tako davno postojao globalni konsenzus.

Način na koji trenutno razmišljaju ključne svetske sile ne ostavlja prostor za optimizam. Rusija je prvenstveno zainteresovana za sopstvenu bezbednost pozivajući se na presedane koje istovremeno osuđuje; EU se fokusira na pitanja očuvanja sopstvenog privilegovanog, ali sve više ugroženog ekonomskog mesta u svetu; s indijskog potkontinenta za sada ne dolaze nikakve globalne inicijative; a SAD su iznutra podeljene između, s jedne strane, podrške širenju transnacionalnog (pretežno zapadnog) kapitala putem NATO intervencija i proksi ratova i, s druge strane, vizije okretanja isključivo sebi i sopstvenim interesima.

Jedino, dakle, Kina sopstveni ekonomski napredak stavlja u širi kontekst i vidi ga kao neodvojiv deo ukupnog globalnog razvoja (razvojna inicijativa). Da bi taj razvoj bio moguć osnovni preduslov je globalna bezbednost odnosno mir (bezbednosna inicijativa), a da bi svet živeo u miru neophodno je međusobno poštovanje i uvažavanje kulturnih i civilizacijskih različitosti (civilizacija inicijativa).

U situaciji kada je svet duboko podeljen i kada svako gleda isključivo sopstvene interese – što se najjasnije videlo tokom pandemije kovida 19, nije lako naći sagovornike i podršku za ovakve inicijative. Srbija je iz razloga o kojima je bilo reči naklonjena ovoj kineskoj viziji i to je razlog iz koga je, uprkos nesrazmeri u veličini i ekonomskoj snazi, pozvana da sa Kinom unapredi svoje odnose na nivo onoga što predstavlja potpisivanje izjave o zajedničkoj budućnosti. Ta izjava je za Kinu ima pre svega simbolički značaj, ali ne treba u potpunosti izgubiti iz vida ni diplomatski kapacitet Srbije.

Nema sumnje da će Srbija zbog toga biti izložena kritikama, pre svega, iz SAD i EU i njihovih regionalnih satelita, a pitanje je kako na to gleda i Moskva. Uostalom, prve zvanične reakcije su već stigle. Odlazeći visoki američki zvaničnih zadužen Evropu i Evroaziju istakao da je kineski predsednik posetio one zemlje koje su „otvorene da osporavaju jedinstvo evroatlantske zajednice”. Na stranu što bi se tek sasvim uslovno Srbija mogla nazvati delom te zajednice, ali ozbiljniji problem je što se i na taj način potvrđuje da SAD na svet gledaju iz perspektive evroatlantske, a na globalne zajednice. Takva pristup koji gubi iz vida globalne interese istovremeno umanjuje šanse SAD da povrate ugled i lidersku poziciju koju su imale nakon Drugog svetskog rata. Podsetimo da je Maršalov plan bio jedina značajna globalna inicijativa koja je bila otvorena i za pobednike i za gubitnike, i za istočne i za zapadne zemlje i koja je omogućila da se svet podigne iz ratnog pepela. Amerika je i krajem prošlog veka bila najvažniji instrument i politički zaštitnik neoliberalne globalne vizije (popularno nazvane globalizacija) koja je – bar na deklarativnom nivou, predstavljala vin-vin scenario koji je obećavao prosperitet svima.

Međutim, kada se vremenom pokazalo da je najveći dobitnik tog procesa upravo Kina, SAD su dovele u pitanje pravila igre koja su sama postavila. Na taj način nenameravano su prepustile štafetu napretka čovečanstva Kini. Kina sa svoje strane čak i ne nagoveštava da bi želela da se nametne kao lider te globalne zajednice već upravo suprotno, poziva na ravnopravnost i razumevanje među narodima i civilizacijama kao na jedini put za opstanak i razvoj planete i svakog od tih naroda pojedinačno. Poenta je da nijedna sila koja ne nudi opštečovečansku viziju, bez obzira na svoju ekonomsku ili vojnu snagu, ne može ni da bude predvodnik čovečanstva.

Pre nešto više od četvrt veka Srbija se nalazila pred dilemom EU ili Kina. Opredelila se za evropski put. Razočarenja i gubici na tom putu, kao i nova pozicija i vizija Kine otvara pitanje kako bi se danas opredelila ako bi se ponovo postavila ista dilema.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista