Najveća čast je služiti publici i kulturi

Opera „Simon Bokanegra” je maestralno, slojevito i kapitalno delo. Ono što nju razdvaja od ostalih Verdijevih ostvarenja jeste činjenica da više podseća na  muzičku dramu, poredeći je sa kompozicijskom strukturom Riharda Vagnera. U današnjem vremenu bismo mogli reći da više liči na film, kaže Mario Pavle del Monako, mladi operski reditelj koji postavlja „Simona Bokanegru” premijerno 16. maja od 19 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, prvi put u 104. godini postojanja Opere našeg nacionalnog teatra. Ovo je druga opera, posle Pučinijeve „Turandot”  koju je uspešno režirao na domaćoj  prestoničkoj sceni.

Mario Pavle del Monako je sin našeg mecosoprana Dragane del Monako i Klaudija del Monaka, operskog reditelja i unuk još slavnijeg dede Marija del Monaka, jednog od najvećih svetskih tenora. Odrastao je u Beogradu i u ranoj mladosti se školovao u našoj prestonici, a studirao je u Beču.

– Veoma komplikovani siže prve verzije opere „Simon Bokanegra” (1857) nije uspeo da dopre do publike. Uz novog libretistu, Ariga Boita, došlo je do revizije opere (1881) čija se obrada danas najčešće izvodi i doprinela je obogaćenju lika Bokanegre. U dodatoj sceni takozvanog „Veća” na kraju prvog čina, njegov lik je dobio priliku da se uzdigne kao duhovni i etički entitet, imajući u vidu da posle samo par scena biva otrovan i umire opraštajući svima. Praštanje, odnosno cena nepraštanja, gordosti, transformativna moć gubitka i suočavanje čoveka sa njim i jesu jedne od glavnih tema u operi „Simon Bokanegra”. Ovo delo zapravo jeste tragična porodična priča i neophodno ju je kao takvu i ispričati – kaže  u razgovoru za „Politiku” uoči premijere.

Koliko vam znači prilika da radite u srpskoj prestonici?

Bio sam duboko dirnut pozitivnom reakcijom publike. Kao i prošle sezone, tokom probnog procesa za  „Turandot” produkciju, ponovo i sa ogromnim oduševljenjem sam naišao na dobrodošlu i posvećenu radnu atmosferu i zahvalan sam upravi Narodnog pozorišta, kao i upravniku Svetislavu Gonciću na ponovo ukazanom poverenju da sada, prvi put u istoriji postojanja Opere u Narodnom pozorištu u Beogradu, na scenu postavim ovakav raskošan naslov. A sve to uz motivisanu saradnju „domaćih snaga”  soliste, orkestar i hor NP,  i veliku podršku sektora tehnike. Jedna od mojih prvih uspomena je nastala u ovoj kući, jer sam još od detinjstva imao priliku da prisustvujem i probama i predstavama moje majke i primadone Dragane  del Monako. Rođen sam u Rimu, ali sam ipak odrastao u Beogradu i prilično sam vezan i za ovaj grad i za ljude koji sačinjavaju njegovu psihološku i emocionalnu arhitekturu. Nadam se da ću svojim daljim radom u Srbiji i narednih godina nastaviti da budem na usluzi i publici i kulturi ove zemlje. Za mene ne postoji veća čast od te – da služim našoj publici.

Bokanegra je upleten u političke intrige Đenove 14. veka, pirat koji se na moru snalazi najbolje i čovek iz naroda, doživljava prave „oluje” na kopnu, postaje vladar, dok biva obeležen gubitkom porodice. Zašto se sudbina poigrala tako sa glavnim likom i kakvu poruku Verdi šalje, da li je posle gubitka oproštaj najvažniji?

Ovim pitanjem ste zašli u suštinu ovog dela i hvala na tome. I pored toga što naziv opere nosi ime po glavnom protagonisti, Bokanegri, ne možemo razdvojiti još dva metaforizovana „podnaslova”, koji su sastavni deo priče o njegovom liku. A to su: sudbina i uskraćeni i gotovo dezintegrisani porodični odnosi. Verdi je kao mlada osoba sahranio suprugu i dvoje dece. Takav nemilosrdan čin sudbine ostavlja neopisive i gotovo neizdržive posledice na ljudsku psihu, na poverenje u život, u Boga, u bližnjeg, a na kraju krajeva – udaljava nas od nas samih. Simon je osoba koja je razapeta između zavađenih republika, Đenove i Venecije, između aristokratije i naroda, između svojih sećanja i dužnosti. Osoba koja gubi svoju dragu na dan kada je proglašen za dužda, ne znajući gde mu je nestalo novorođeno dete i osoba koja biva otrovana od prijatelja, sada kada je nakon dugog niza godina konačno pronašao svoju kćerku. To i definiše jednu od tragedija života koje su neizostavan deo svakog od nas. Život nas, očigledno, ne poštedi ničega: ni lepog, ni ružnog. Ta tragedija upravo i jeste u tome što se mnogo toga dešava ili prerano ili prekasno. Prerano nas napuste voljeni, a prekasno postajemo svesni svojih i tuđih ispravnih ili grešnih postupaka i prekasno praštamo ili nam prekasno biva oprošteno. Ovo delo zato i jeste večno, zato što su čovek i njegova slojevita priroda kroz vekove ostali isti. Stoga i želimo da podelimo pitanja sa publikom: koliko je snažna transformativna moć gubitka osoba nama dragih i kakva osoba postajemo nakon istog? Da li posedujemo kapacitete da posvedočimo ranjivosti i ljudskosti u drugima i da li možemo da posmatramo osobe u našim životima kao drukčiju instancu nas samih? Ili se, pak, pretvaramo u sredstvo za uništenje ljudi oko nas, dok postajemo nemi svedoci i sopstvenog urušavanja?

Koliko je umetnička crta članova vaše slavne porodice odredila profesiju kojom se bavite?

Muzika, umetnost i opera oduvek su bili nerazdvojne komponente svakodnevnog života u našoj porodici.  Često razmišljam o frazi: „Vi ne birate muziku (ili umetnost) – ona bira vas”. Iako sam bio vrlo zainteresovan za astrofiziku i istraživanje prirode same materije, sada kao reditelj se bavim istraživanjem ljudskog stanja sa parametrima univerzuma koje diktira određeno delo ili komad. Moja majka, Dragana, možda je igrala i najveću ulogu u negovanju interesovanja za klasičnu muziku,  u muzičkom obrazovanju tokom niže i srednje muzičke škole uz odabrani smer, klasičnog klavira, kao i nadalje tokom studija operske režije, odnosno režije muzičkog teatra na Univerzitetu za muziku i scensku umetnost u Beču. Godinama sam se budio uz muziku iz njenog mecosopranskog repertoara opera kao što su „Aida, „Don Karlos”, „Karmen”, „Trubadur”... Poznijem profesionalnom razvoju je najviše doprineo moj stric, Đankarlo del Monako, operski reditelj koji je bio u stanju da mi prenese neophodno usko specijalizovano znanje, kada je reč o postavljanju dela najrazličitijih kompozitora, libretista, stilova. Svog dedu, Marija del Monaka, nisam imao prilike da upoznam, ali znam da bih i sa njim takođe vodio vrlo zanimljive razgovore da je ovde danas sa nama: o operi, o razlikama između ondašnjeg i današnjeg pozorišnog sveta... Verujem da naši preci zauvek ostaju sa nama: bila to sama činjenica da su materijalizovani u našim genima i krvi ili mogućnost da nas posmatraju sa nekog drugog mesta.