Amerika bira, svet se nada

Amerikanci u utorak biraju svog 44. predsednika, biraju svog šefa države i vrhovnog komandanta, ali veliko finale bezmalo dvogodišnjeg izbornog maratona gotovo bez daha prati i ostatak sveta.

Planetarna dimenzija američkog izbora relativno je nov fenomen. Posledica je njenog poslehladnoratovskog uspona na tron jedine preostale supersile, njenog statusa neprikosnovene ekonomske, vojne i „meke” (kulturne, moralne, idejne) superiornosti. Od pada Rimskog carstva, nije bilo imperije koja je u tolikoj meri uticala na univerzalne tokove i (što smo dobro osetili) pojedinačne nacionalne sudbine. Smenu milenijuma, Amerika je dočekala kao neprikosnoveni „gospodar svemira”, globalni arbitar i agresivni misionar svoje religije slobodnog tržišta i prateće političke demokratije, kome je bilo svejedno to što ga se više plaše nego što ga vole. Važno mu je bilo da ga slušaju.

Izbor novog američkog predsednika značajan je upravo zbog svega ovoga – i činjenice da pomenuti opis više nije u skladu sa realnostima.

Kad je pre osam godina svoj prvi mandat osvojio Džordž Buš mlađi, glavna američka dilema je bila šta da radi sa svojom snagom, kako da potroši svoje budžetske viškove, koga sve da zaštiti svojom moćnom vojskom i gde još da proširi „prostore demokratije”. Dok se taj isti Buš sada priprema da od utorka i zvanično dobije titulu „odlazećeg predsednika”, Amerikanci u sasvim drugom raspoloženju vagaju svoje dileme o tome kome da dodele zvanje „dolazećeg”.

Demokrata Barak Obama ili republikanac Džon Mekejn? Nije svejedno. Nije pri tom glavna dilema da li glasati za promene ili novu varijantu istoga? U okolnostima kada se Bušov mandat okončava sa najvećim finansijskim urušavanjem u poslednjih 70 godina, nacionalnom zaduženošću od 11.000 milijardi dolara koja se već opasno približava ukupnom bruto nacionalnom proizvodu, kada se nacija suočava sa bolnom recesijom i gubitkom onog što je smatrala najdragocenijim – „američkog sna” – od izbora u utorak zavisi da li će, i koliko brzo, Amerika moći da obnovi uzdrmano nacionalno samopouzdanje i uveliko okrnjen globalni prestiž.

„Ove godine, na terazijama je budućnost nacije”, ocenio je u svom završnom predizbornom uvodniku preuveličavanjima ne baš sklon „Njujork tajms”.

Dakle, finalisti su Obama i Mekejn. Poslednja sondiranja predizbornog raspoloženja ukazuju na nesumnjivu Obaminu prednost. Ali, u eventualnom klađenju na njegov izbor, ne treba potceniti istorijsku dimenziju njegovog imena na glasačkom listiću: da sama mogućnost – koja je po prvi put ne samo teoretska već i sasvim realna – ulaska jednog crnog para u Belu kuću predstavlja skok preko jedne veoma visoke barijere, političke i psihološke.

Uspon Baraka Obame, do pre dve godine potpuno anonimnog senatora čiji je otac rođen u nekim zabitima Kenije, dok mu je majka bela Amerikanka, u početku kandidata bez novca i bez sledbenika, do sasvim verovatnog pobednika, jeste priča koja je, kako se ovih dana često ističe, možda samo u Americi još moguća. Jer, ne zaboravimo, bude li izabran, biće ne samo prvi predsednik Afroamerikanac već i vrhovni komandant u ratu sa dve muslimanske zemlje – čije je srednje ime Husein.

Nasuprot njemu je veteran američke politike, senator Mekejn, ličnost jakih uverenja i, uprkos godinama, dobrih političkih refleksa, čiji je glavni hendikep njegov partijski prethodnik, percepcija da bi s njim na čelu američka politika bila u suštini nešto drugačije upakovan kontinuitet dosadašnje.

Obama je pak visoko podigao zastavu promena, uverljivije najavio više dijaloga u traganju za konsenzusom o rešenjima za probleme i Amerike i sveta u kojem Americi još nema zamene; ponudio je viziju jedne iznutra pravednije, a spolja diplomatski strpljivije i za nijansu tolerantnije supersile, spremnije da sasluša pre nego što, eventualno, udari.

Svet nesumnjivo navija za Obamu, mada možda od njega i previše očekuje: ono što se sasvim sigurno neće promeniti, to je američka želja i interes da ostane najmoćnija na svetu. Njeni današnji problemi su stvarni, pozlata sa njenog imidža je u dobroj meri oljuštena, ali su vesti o smrti američke imperije ipak preuranjene.

Amerika u utorak bira, a svet se nada. Već u sredu će se znati koliko su nade bile osnovane, a strepnje opravdane.