Planiranje života je silovanje sebe

Raša Popov (75) je, zbog svega što zna, možda i čarobnjak.

Evo prosudite sami: on je pesnik, prozni pisac, scenarista, novinar, književni kritičar, glumac, pripovedač, lektor srpskog jezika za studente u Engleskoj...

Veliki je poliglota: uz sve jezike bivše „Juge” govori, čita i piše još nemački, engleski, francuski, italijanski, portugalski, španski i rumunski, a grčki je, kaže, malo zaboravio, pa ga ne upisuje na ovu listu.

Obišao je pola sveta, a kad je živeo u Londonu 96 puta je odlazio u Notingem da bi, pored tvrđave, video i kip mitskog heroja Robina Huda, junaka svog detinjstva. Tražeći Robinovu Šervudsku šumu saznao je da nju sad čini samo jedan stari hrast! Ali, ako nije mogao da uđe u ovu šumu ušao je u obližnju kafanu koja radi, neprekidno, od Robinovog doba, od 1182. godine...

Raša je i autor niza naučnih TV emisija, ali i voditelj TV dnevnika kad je, ličnim komentarom, iskočio iz kadra i promenio istoriju televizije na ovim prostorima...

Oženjen je Radojkom, profesorkom književnosti. Imaju sina Bojana (50), sveštenika, koji živi i radi u Moskvi, u crkvi na Suharevskom trgu, ćerku Dijanu Topolac (41) ikonopisca i troje unučadi: Mašu (21), Jovu (13) i Mariju (10). I svi su velike sveznalice.

Kako se postaje sveznalica?

Prvi uslov je da detetu, u najranijem detinjstvu, poklonite enciklopediju „Sveznanje”. A drugi uslov je da bi od tog dana, to dete, u početku, uz nečiju pomoć, trebalo ovu dragocenu knjigu da lista i, naravno, čita sve dok se i samo, na „magičan” način, kao u svim bajkama, ne pretvori u enciklopediju. Tako će dete postati čovek - sveznalica. Ali, i dalje će, u stvarnom životu, postojati kao neko za koga će ceo svet biti otvorena knjiga koju će listati i čitati, čitati...

Kakvo ste dete bili?

Bio sam veoma znatiželjan i uporan u traganju za novim događajima. Najstariji brat Duško je Lazu i mene, kao najmlađeg, vodio po barama oko našeg sela Mokrina u Banatu. Sad tih bara, kao i potoka na Fruškoj gori, ima sve manje. Plašim se da će ove žive vode jednog dana potpuno nestati.

Koliko ste se bavili sportom?

Bio sam atletičar, trkač, spremao sam se za maratonca, a bio sam veoma brz i na krtkim stazama. Sto metara sam jedanput pretrčao za 12,00 sekundi što je moj lični rekrod. Na toj brzini zavidili su mi skakači kojima je to preusno za dobar rezultat.

Da li ste se takmičili?

Moja najznačajnija trka bila je ona u kojoj mi je rival bio i Veliša Mugoša, tada rekorder Jugoslavije na srednjim prugama. Bili smo rivali na 1.500 metara, na studentskom prvenstvu. Dogodilo se to u poluvremenu jedne fudbalske utakmice. I Mugoša je ušao u cilj „samo” jedan minut pre mene. Zaostao sam oko 300 metara, a publika je tada bila jako fer i poštena. I moj ulazak u cilj propraćen je aplauzom.

Koji posao posebno volite?

Najviše mi je ležao humoristični žanr na Radio Beogradu. Bio sam deset godina kod urednika Vladimira Jokića u „Vikend magazinu” kao šaljivi komentator. Tu sam doživeo maksimum svog rada na radiju. Ali, tih devedesetih godina, kad je režim postajao čvršći, a život ozbiljniji, nas su od podneva sve više gurali u rane jutarnje sate, kad je manja slušanost. Bilo je u to vreme gladi, velike bede i prevara, a i o tome sam pričao. To nekima nije odgovaralo, pa je urednik emisije najuren iz radija 1997!

Čime ste iskočili iz kadra u TV dnevniku?

Dogodilo se to 1968. godine kad je trebalo saopštiti vest da će biti ukinut voz „ćira”, jedna romantična pruga od Beograda do mora, do Zelenike. Emitovana je slika poslednjeg ulaska „ćire” u Beograd i tu se skupio silan, tužni, narod, a ja sam, tada, na svoju ruku, u Dnevniku rekao: „Tako je bilo i u Novom Sadu, kad je ukinut voz kroz ulice grada, pa su mnoge tetke plakale”.Tako sam strogim rečenicama Dnevnika dao novi sadržaj što mi je jako zamereno.

Šta sad radite?

Mnogo toga, ali izdvajam, za ovu priliku, jedan deo mog rada do koga mi je posebno stalo. Dopisujem se sa unukom Mašom. Ona je u Moskvi. Voli da piše, pa joj šaljem kratke i-mejl poruke o umetnosti pisanja. To su praktični saveti za budućeg pisca.

Navedite dva, tri saveta za pisanje?

Prvi i najvažniji savet je - uvek biti iskren, a tu pisac najbolje proverava sebe kad opisuje svoj događaj koga se stidi. Drugo pravilo je - pisati na malim listovima hartije, pa posle sklapati te ceduljice u priču... Treće pravilo je - ne biti nervozan, jer pred početnikom je ceo život. Evo, ove godine sam napisao preko osmdeset soneta. Čak su mi tri pesme ljubavne. Naravno, pristojne.

Šta sve podrazumeva ljubav?

Mnogo toga. Zaljubljeni kažu - apsolutno sve. To je, pre svega, jedno veliko ozarenje koje ima dva dela. Polovina je samo u nama. I tu je najvažnije da se podudaraju želje i emocije partnera. Ali, to je igra za dvoje. U toj igri nema simetrije u količini voljenja. Ljubav je, teorijski, viša sila i večna kategorija. Ona je, sama po sebi, svemirski fenomen. Ali, u praktičnom životu to ne mora tako da bude ili, preciznije, to se retko kad događa. 

Kako religija tumači ljubav?

Za hrišćanstvo se kaže da je religija ljubavi. Hrišćanstvo ljubav uzima za osnovni uslov čovekovog spasenja. Isus je božanski zapovedao: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”. Ali, to je, ipak, samo nebeska postavka. U realnom životu nije tako. Jer, kad žene govore o ljubavi uglavnom misle o muškoj ljubavi prema sebi, a ne obrnuto. To, praktično, znači da žena samo sebe smatra objektom ljubavi. Ovo proizilazi iz ženskog bazičnog narcizma koji, često, nije zdrav.

A šta je sa smehom?

Smeh je veoma lekovit i, po svojoj prirodi, mnogo jednostavniji od ljubavi. On izvlači iz nas tužne i depresivne misli. Smeh je električna sila koja nas oslobađa od zgrčenosti i muka. Zato volim duhovite i vesele ljude, one koji su opušteni u svakoj prilici.

Da li ljubav i smeh idu zajedno?

Nisam tog gledišta. Smatram da ljubav ide, pre svega, sa setom i melanholijom. Drugarstvo više ide sa smehom. Sećam se toga u školi. Dovoljno je da neko podigne prst, pa da svi puknemo od smeha.

Koje osobine volite kod drugih?

Volim sposobnost opraštanja. Poštujem ljude sa kojima sam došao u konflikt, a oni pokažu snagu da mi kažu dobar dan, zdravo... To mi je najvažnije kod drugih. Jer, jako mi teško pada da mi se neko ne javi na ulici. Volim, naravno, i iskreno druženje u kome nema tajni. Ali čuvam se onih koji sve žele da znaju o meni, a prećute gotovo sve o sebi.

Koji Vaši prijatelji su primer za ugled?

Ima ih mnogo, ali izdvojiću neke. Književnik Borislav Mihajlović Mihiz me naučio da je dragocenije čitati memoare i istorijske knjige nego izmišljene romane. Mihizovo poznavanje sveta, života, litareture, mentaliteta ovog naroda, istorije i kulture je bilo neprocenjivo...
... Od Dušana Makavejeva, reditelja, naučio sam mnoge tajne iz svetske psihologije, jer je psiholog po obrazovanju. Ono što je posebno zanimljivo kod Makavejeva je činjenica da je imao koeficijent inteligencije, odnosno kapacitet intelekta, oko 165. Istaknuti naučnik Albert Ajnštajn je imao 185. A 140 je granica genija.
... Ljubomir Simović je moj najmiliji pesnik od živih pisaca. On je jedan od onih koji dalje vide. Ima proročansku viziju sveta koju nam otkriva u svojim delima. Kaže nam kako svet može da bude doveden do još većeg zla. Naravno, Ljubomir nas ne plaši, samo nas upozorava...

Zašto je žena, u pesmama, i mesec i sunce?

Pesnici su uvek u pravu. Navešću dokaz. Da mesec ima direktan uticaj na ženu najbolje dokazuju Eskimi. Oni, u vreme kad žive pola godine u mraku, mere prolaznost vremena po mesečnoj periodi svoje žene... A žena je i „sunce” zato što rađa. Sunce rađa svetlost i toplotu, koja nam produžava živote, a žena rađanjem - produžava vrstu.

Čemu se još nadate?

Verujem da svet, ipak, neće propasti ili da bar neće propasti za života mog potomstva.

U šta verujete?

Verujem u sve što mi pričaju, ali uvek, za svaki slučaj, kažem: Mož’ to biti...

Da li planirate život?

Nisam to nikad činio. Planiranje života je za mene tuđa stvar. To je silovanje samoga sebe. A ja se užasavam tih odnosa. Volim spontanost, slobodu mišljenja, ponašanja i govora u svim tokovima života.

Stiže zima, a koje godišnje doba je vaše?

Svako doba je moje. Volim i dan i noć, sunce i kišu, sneg i led... Vremenski uslovi ne utiču mnogo na moje raspoloženje. Borim se samo za kvalitet svog opstanka, kao i za sva svoja zadovoljstva. Od trenutka kad sam bio svestan svog bića radovao sam se, isključivo, golom životu i učio sam sve druge da čine isto. Jer, naši životi imaju - dragocenu vrednost.