Stradanje je deo srpskog identiteta
(Фото/ А. Васиљевић)
Ako želimo da srpsko ime ne propadne, dužni smo da se borimo za našu svest u prošlosti, život te svesti u sadašnjosti i život pokoljenja koja tek treba da upamte ono o čemu govorimo. Neodgovarajući odnos prema srpskim žrtvama je povreda i poništenje srpskog identiteta, neke su od poruka sa jučerašnje konferencije u organizaciji udruženja „Jadovno 1941”, a na temu Dana sećanja na žrtve prihvatnog logora Zemun, koji se obeležava druge subote u maju.
Na skupu je rečeno da su vlasti Nezavisne Države Hrvatske (NDH) u maju 1942. počele sa prikupljanjem i transportom Srba sa Kozare, Banije, iz Bosanske Krajine, Korduna, iz Višegrada, a Nemci su isto činili sa Srbima iz Raške oblasti, KiM i Niša u Prihvatni logor Zemun, koji se nalazio na beogradskom Starom sajmištu. Podsetili su na činjenicu da je srpski narod na ovom mestu sabiran sa svih njegovih baština u periodu od maja 1942. do jula 1944. Tela ubijenih su prevožena konjskim zapregama na groblje u Zemunu, gde su pokopavana na više različitih mesta. Posle rata, tela žrtava su ekshumirana i bez identifikacije sahranjena u zajedničku grobnicu na jevrejskom delu ovog groblja. U njoj počiva više od 6.000 Srba, većinom žena i dece. Savez boraca NOR-a iz Zemuna, 1957, podigao je spomenik na kome piše: „Žrtvama fašističkog terora 1941–1944”. Kroz Prihvatni logor Zemun, prema podacima Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u saopštenju 87 iz 1946, prošlo je između 90.000 i 100.000 ljudi, a nastradalo ih je oko 40.000 – od toga 7.000 Jevreja i Roma, 17.000 žitelja tadašnje okupirane Srbije, 10.000 Srba iz Like, Banije, Korduna, Bosne i skoro toliko iz Srema.
Filozof Bogoljub Šijaković istakao je da je stradanje deo našeg identiteta.
„U novijoj istoriji srpski narod se nevoljno ubrojao među nekoliko naroda sa procentualno najvećim vojnim i civilnim žrtvama. Višemilionske srpske žrtve u oslobodilačkim i odbrambenim ratovima, nekoliko genocida i varvarske odmazde nad srpskim narodom, prinudni egzodusi i seobe, strane okupacije i nametnute diktature, ekonomske blokade, ’humanitarno’ bombardovanje, sva ta patnja, stradanje i bol ogromnog istorijskog iskustva učinili su da etos žrtve i podviga postane deo našeg identiteta”, kazao je on. Upozorio je na to da ako organizovano i institucionalno ne gajimo poštovanje prema tome, onda to znači da poričemo sopstveni identitet.
„Mi još uvek nismo jasno definisali genocid nad Srbima u 20. veku i zbog toga nemamo odgovarajući odnos prema srpskim žrtvama. Nemamo memorijalnu ustanovu spomen-srpske žrtve, ustanovu koja bi po svom sadržaju bila memorijalna i muzejska, arhivska i dokumentaciona, naučnoistraživačka i obrazovna. A po svojoj nadležnosti centralna ustanova za sve druge slične ustanove”, ukazao je i naveo da je potrebno, da bismo ostvarili ovu ideju, da se oslobodimo ideološkog pristupa Josipa Broza Tita, koji je srpsko stradanje u NDH, i ne samo tamo, označio kao antifašizam, a masovno stradanje, pogrom, pokolj i genocid nad Srbima kao fašizam.
Sociolog Slobodan Antonić naveo je da 65 godina živi u Beogradu i da nije znao za masovnu grobnicu u Zemunu. Rekao je da je postojala kulturna politika zaborava, ali osim jedne očigledno zle namere, kada je ta stvar u pitanju, postoji i naša nezainteresovanost i ravnodušnost. „Kada je reč o kulturi sećanja, ona mora da bude, između ostalog, i rezultat kulturne politike i zato je ovo istovremeno i apel na naše vlasti, pre svega, gradske, da na odgovarajući način obeleže ovu masovnu grobnicu. Mesto na kome se ona nalazi je jevrejsko groblje i može stvoriti sasvim drugačiji utisak o tome ko su žrtve u njoj”, naveo je Antonić i dodao da bi, za početak, postavljanje jednog pravoslavnog krsta simbolički pokazalo ko su ljudi koji su na ovom mestu pokopani.
Teolog Darko Đogo ocenio je da su, nakon 1945, posledice kulturne politike koju je vodila SFNRJ, a kasnije SRJ, savršeno identične kao da ih je vodila NDH.
„Srbi se i dalje dele, regionalno razmišljaju, kao da smo u nekom vozu, koji treba da krene za Jasenovac, pa nas stavljaju u vagon za bosanske, crnogorske, srbijanske, vojvođanske Srbe. A kada dođete u Jasenovac, potpuno je nevažno, svim Srbima iz svih vagona je namenjena ista sudbina”, rekao je Đogo. Dodao je da je odnos prema precima uvek odnos prema potomcima.
Govoreći o Prihvatnom logoru Zemun na Starom sajmištu, istoričar Nemanja Dević, rekao je da je jedan od stereotipa da je to bio samo jevrejski logor. Logor na Starom sajmištu, istakao je, nikao je na jednoj predratnoj lokaciji, a do njegovog uspostavljanja došlo je u periodu ustanka srpskog naroda i stravičnih nemačkih odmazda. Dodao je da se nalazio na teritoriji bivše NDH i bio je isključivo u ingerencijama nemačkih upravnih organa u Srbiji, a da je ovaj logor u nekom periodu bio i mesto romskog stradanja. Istakao je da je posebno važno što su u ovaj logor dovođeni logoraši iz Jasenovca i Stare Gradiške.
Molitveno sabranje u subotu
Povodom 80 godina od zatvaranja Prihvatnog logora Zemun najavljeno je, juče na konferenciji, da će u subotu, 18. maja, biti upriličen molitveni skup, uz blagoslov patrijarha Porfirija. U Hramu manastira Svetog Arhanđela Gavrila u Zemunu biće održana zaupokojena liturgija žrtvama stradanja ovog logora, a zatim sledi krsni hod do masovne grobnice na jevrejskom groblju, parastos i pomen žrtvama, kao i kratak istorijski čas.