Sa­ga o „ža­be­ti­ni"

Mir­ja­na Če­ke­re­vac

Vla­da­vi­na pra­va, po­što­va­nje pra­vi­la i jed­na­ki ar­ši­ni za sve, sva­ki dan nam po­na­vlja­ju na­ši po­li­ti­ča­ri, vla­sti i opo­zi­ci­je. Ni­šta, ka­žu, ne­ma va­žni­je od to­ga. I ne­ma. No, jed­no su re­či, a dru­go de­la. Ta­ko smo, ovih da­na na pri­me­ru kan­di­do­va­nja li­sta za lo­kal­ne iz­bo­re, još jed­nom mo­gli da vi­di­mo da za­kon va­ži za sve, osim ako se po­li­ti­ča­ri, s obe stra­ne, dru­ga­či­je ne do­go­vo­re. Sed­ni­cu Skup­šti­ne Sr­bi­je na ko­joj su, na pred­log 37 po­sla­ni­ka opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka ko­je iz­la­ze na iz­bo­re, usvo­je­ne iz­me­ne Za­ko­na o je­din­stve­nom bi­rač­kom spi­sku obe­le­ži­le su di­sku­si­je ovih opo­zi­ci­o­na­ra i ću­ta­nje po­sla­ni­ka vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je. Ovi opo­zi­ci­o­na­ri su is­ko­ri­sti­li di­rek­tan pre­nos sed­ni­ce za pred­iz­bor­nu kam­pa­nju i po­ru­ke bi­ra­či­ma da je vlast „po­sred­no pri­zna­la iz­bor­nu kra­đu”. Bi­lo je mno­go vi­so­kih to­no­va, po­zi­va bi­ra­či­ma, sla­vo­do­bit­nih go­vo­ra onih ko­ji, ka­ko su is­ti­ca­li, ne bi da ka­žu da je „ovo na­ša po­be­da, ali je­ste naš uspeh”.

Šef po­sla­nič­ke gru­pe „Alek­san­dar Vu­čić – Sr­bi­ja ne sme da sta­ne” Mi­len­ko Jo­va­nov pre po­čet­ka sed­ni­ce re­kao je no­vi­na­ri­ma da je za­kon ne­po­tre­ban, po­no­vio da ni­ka­kve iz­bor­ne kra­đe ni­je bi­lo, ali da će ra­di sta­bil­no­sti dr­ža­ve gla­sa­ti za ovaj akt. Ka­zao je i da je ta­ko do­go­vo­re­no. Na­knad­no smo sa­zna­li i da je bio do­go­vo­ren dru­ga­či­ji tok skup­štin­ske ras­pra­ve, a tre­ba­lo za­kon usvo­ji­ti bez ne­ke ve­li­ke ras­pra­ve i zlo­u­po­tre­ba u pred­iz­bor­ne svr­he. Ti­me se mo­že i ob­ja­sni­ti što su se po­sla­ni­ci vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je opre­de­li­li za gun­đa­nje u klu­pa­ma dok su opo­zi­ci­o­na­ri is­ti­ca­li svo­je za­slu­ge u „po­be­di”, po­što „vlast sa­da mo­ra da pro­gu­ta ža­bu” ume­sto da, kao što ume­ju, od­go­vo­re istim ili još te­žim re­či­ma. Go­vo­ri­li su še­fo­vi po­sla­nič­kih gru­pa vla­sti, krat­ko, bez vi­ke, jer je „za­kon re­zul­tat do­go­vo­ra vla­sti i opo­zi­ci­je”.

Šef opo­zi­ci­o­ne po­sla­nič­ke gru­pe „Mi – glas iz na­ro­da” Bran­ko Pa­vlo­vić ni­je vi­kao, ni slao pred­iz­bor­ne po­ru­ke, ali je, ko je hteo da slu­ša, iz­neo raz­lo­ge za­što iz­me­ne za­ko­na ne tre­ba po­dr­ža­ti. Na­veo je da su pred­lo­že­na re­še­nja pro­tiv­u­stav­na i, kao advo­kat, vr­lo pre­ci­zno ana­li­zi­rao od­red­be Usta­va i ono­ga što se usva­ja. Upo­zo­rio je i da će mno­gim gra­đa­ni­ma bi­ti us­kra­će­no ustav­no pra­vo gla­sa, uka­zao na ne­do­pu­sti­vu re­tro­ak­tiv­nost... Pa­vlo­vi­će­ve na­vo­de ta­ko­re­ći ni­ko ni­je ospo­rio, ma­da, ka­ko se is­ti­ca­lo, „za­kon je­ste ma­lo na ivi­ci Usta­va” i je­ste da će ne­ki gra­đa­ni bi­ti us­kra­će­ni da bi­ra­ju, ali, bo­že moj, ta­ko je ka­ko je.

Mi­len­ko Jo­va­nov je u ras­pra­vi re­kao da je „ovo je­dan ne­po­tre­ban i neo­d­go­vo­ran pred­log”, a za­što ga on­da po­dr­ža­va? Po­dr­šku je ob­ja­snio ova­ko: „Po­sto­ji ne­što što nas ipak opre­de­lju­je da gla­sa­mo za ovo. To je vi­ši cilj ko­ji ima­mo pred so­bom, a to je sta­bil­nost u dr­ža­vi. Na ova­kvim stva­ri­ma se po­ka­zu­je ko­me i ka­ko je sta­lo do dr­ža­ve, ka­da mo­ra da pro­gu­ta ne ža­bu, ne­go ža­be­ti­nu za­rad ne­če­ga što je vi­ši cilj, a to je­ste ne­ka­kva po­li­tič­ka sta­bil­nost, ba­rem na par­tij­skoj sce­ni ove ze­mlje ako ni­šta dru­go. Ne­kim lju­di­ma će bi­ti ote­ža­no gla­sa­nje na iz­bo­ri­ma, ne­ki lju­di će bi­ti fak­tič­ki one­mo­gu­će­ni da gla­sa­ju. To će bi­ti po­sle­di­ca ovih za­ko­na ko­jih smo sve­sni. Ali zbog ne­če­ga što je za nas naj­va­žni­je, to je­ste reč i do­go­vor, za raz­li­ku, evo i sa­da ka­da po­gle­dam ovu li­stu go­vor­ni­ka vi­dim da ne­ki­ma to ni­šta ne zna­či, ba­rem ne da tra­je du­že od ne znam ko­li­ko se­kun­di, na­no­se­kun­di, već u sva­kom slu­ča­ju i bez ob­zi­ra na to sve­sni smo te či­nje­ni­ce, ali će­mo za­to što je to zah­tev, ul­ti­ma­tiv­ni zah­tev opo­zi­ci­je, po­dr­ža­ti ovo za­kon­sko re­še­nje.”

Od­mah po­što je opo­zi­ci­ja „po­be­di­la” u bi­ci pro­tiv „fan­tom­skih bi­ra­ča”, u „pro­fe­si­o­nal­nim me­di­ji­ma” su se po­ja­vi­li na­pi­si ka­ko iz­me­ne Za­ko­na o je­din­stve­nom bi­rač­kom spi­sku i ni­su to­li­ko va­žne, jer ni bi­rač­ki spi­sak ni­je to­li­ko pro­ble­ma­ti­čan, mno­go va­žni­je je to što je „pred­sed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić dao svo­je ime li­sta­ma vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je”. Ogla­si­li su se struč­nja­ci, pod­ne­ta je ini­ci­ja­ti­va za oce­nu ustav­no­sti... Ce­la ma­ši­ne­ri­ja se po­kre­nu­la. I po­tra­ja­la bi da se ni­je de­si­lo pod­no­še­nje iz­bor­nih li­sta. I pro­pu­sta na nji­ma.

Opo­zi­ci­ja se sil­no na­lju­ti­la jer, za­bo­ga, vlast po­ku­ša­va da je eli­mi­ni­še iz iz­bor­ne tr­ke ta­ko što, zbog ra­znih pro­pu­sta – od po­dr­ške istih bi­ra­ča raz­li­či­tim iz­bor­nim li­sta­ma, ne­do­stat­ka do­volj­nog bro­ja pot­pi­sa i kan­di­do­va­nja lju­di ko­ji su u po­sled­njih 11 me­se­ci pro­me­ni­li adre­su. Za­pre­ti­li su na­pu­šta­njem iz­bor­nog pro­ce­sa, a Sa­vo Ma­noj­lo­vić i blo­ka­dom bi­rač­kih me­sta. Ma­noj­lo­vić je, mr­tav hla­dan, dao se­bi za pra­vo da po­sta­vi ul­ti­ma­tum vla­sti, što je njen pro­blem, da „sve li­ste do pet­ka u pod­ne bu­du pro­gla­še­ne” ina­če će on spre­či­ti lju­de da gla­sa­ju! Ka­ko? Ni­je ob­ja­snio, ali sma­tra da on ima sva pra­va ovo­ga sve­ta, a osta­li gra­đa­ni Sr­bi­je ako se, u is­pu­nja­va­nje nje­go­vih pra­va, za­kon­skih i onih ko­je je on sam se­bi dao, uklo­pe, uklo­pi­li su se. Ko ne raz­u­me da je pra­vo Sa­ve Ma­noj­lo­vi­ća va­žni­je od sva­kog pra­vi­la i za­ko­na, ne­će mo­ći da gla­sa.

Ka­ko bi vlast re­a­go­va­la na pret­nje Sa­ve Ma­noj­lo­vi­ća, da je do ovog sce­na­ri­ja do­šlo, a ne­će do­ći, ko će to zna­ti. U me­đu­vre­me­nu smo sa­zna­li i da su se vlast i opo­zi­ci­ja do­go­vo­ri­li da za­kon­sko ogra­ni­če­nje o pro­me­ni adre­se u po­sled­njih 11 me­se­ci ne va­ži za one ko­ji se kan­di­du­ju, ne­go, ka­ko to re­če Mi­loš Pa­vlo­vić, kan­di­dat za za­me­ni­ka gra­do­na­čel­ni­ka is­pred ko­a­li­ci­je „Bi­ra­mo Be­o­grad”, „sa­mo za gra­đa­ne”. U Ju­tar­njem pro­gra­mu RTS-a u okvi­ru po­li­tič­kog di­ja­lo­ga, Pa­vlo­vić i Bi­lja­na Pan­tić Pi­lja (SNS) me­đu­sob­no su se op­tu­ži­va­li za to ko je kriv što vi­še od de­set hi­lja­da gra­đa­na ne­će mo­ći da gla­sa. Pa­vlo­vić je, iz­me­đu osta­log, op­tu­žio vlast za to: „Vi ste iz­gla­sa­li za­kon, mi to ni­smo mo­gli!” Re­če to a da ni­je ni trep­nuo. A i što bi? On je pot­pu­no u pra­vu. Za­kon, bez po­dr­ške vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je ni­je imao ni te­o­rij­ske šan­se da bu­de usvo­jen, pa go­spo­da iz vla­sti tre­ba da pro­gu­ta­ju i ovu ža­bu ili, ka­ko re­če Jo­va­nov, i ovu ža­be­ti­nu. To jest da bu­du kri­vi za­to što su gla­sa­li za taj „neo­d­go­vor­ni za­kon”.

Što se Pa­vlo­vi­ća i nje­go­vih po­li­tič­kih isto­mi­šlje­ni­ka ti­če, za­kon ne va­ži za nji­ho­ve kan­di­da­te. Va­ži „sa­mo” za gra­đa­ne. To je, da­bo­me, uz ža­lje­nje, po­tvr­di­la i re­so­r­na mi­ni­star­ka Je­le­na Ža­rić Ko­va­če­vić. Ta­kav je do­go­vor. Šta da ra­de gra­đa­ni? Pa, oni mo­gu, još jed­nom, da se uve­re da je do­go­vor va­žni­ji od sva­kog za­ko­na i Usta­va. I da gu­ta­ju ža­be i ža­be­ti­ne. Mo­žda je, ipak, bo­lje da, oni ko­ji do­go­vo­rom ni­su spre­če­ni, na iz­bo­ri­ma ka­žu šta mi­sle o sve što su ču­li i vi­de­li.