Istorijska rasprava u Ustavnom sudu
(Фото / Р. Крстинић)
U Ustavnom sudu Srbije juče je održana prva rasprava po žalbama kandidata koji su konkurisali, a nisu izabrani na javnotužilačke funkcije. Naime, nedavnim ustavnim i zakonskim promenama uvedena je posebna žalba Ustavnom sudu kandidata koji su konkurisali na sudijsku i javnotužilačku funkciju, a nisu izabrani odlukom Visokog saveta sudstva (VSS), odnosno Visokog saveta tužilaštva (VST).
Dosad je bilo nekoliko izbora po novom sistemu, a uložene žalbe nisu rezultirale otvaranjem rasprave pred Ustavnim sudom, što bi eventualno dovelo i do mogućeg poništavanja odluka o izboru kao vida meritornog odlučivanja Ustavnog suda u toj materiji.
Juče je, međutim, prvi put zakazana i održana rasprava pred Ustavnim sudom, na predlog sudije izvestioca u konkretnom predmetu – prof. dr Milana Škulića.
Raspravu je otvorila predsednica Ustavnog suda Snežana Marković, koja je upoznala prisutne sa njihovima pravima i dužnostima. Sudija Škulić je objasnio koja su konkretna sporna pitanja u osporenom izboru javnih tužilaca. Potom predstavnici VST izneli svoje argumente, a zatim je devetoro kandidata koji su podneli žalbe iznelo kontraargumente povodom navoda u odgovoru na žalbu, kao i na usmeno izlaganje predstavnika DVT u sudnici Ustavnog suda.
Sudija Škulić je u svom izlaganju objasnio da Ustavni sud nije „nekakav nadizborni organ” koji raspolaže izbornim pravom sudija i tužilaca, već žalbeni sud koji ima striktno kasaciono ovlašćenje.
– Ne postoji i ne sme postojati „diskreciona ocena” VST prilikom izbora javnih tužilaca, jer bi to onda podrazumevalo da taj organ svoju odluku ni ne mora obrazlagati ili je može obrazlagati samo „formalno” „reda radi”, tako da time opravda suštinski diskreciono postupanje. Tako nešto bi bilo nedopustivo i svodilo bi se na ustavnopravno zabranjenu arbitrarnost – rekao je sudija Škulić.
Reč je o konkursu na kome je izabran jedan broj tužilačkih pomoćnika, a nisu izabrani u tužilaštva višeg ranga kandidati koji su već obavljali funkcije javnih tužilaca. Sudija Škulić je objasnio da nema nikakve ustavne ili zakonske zabrane da tužilački pomoćnik ili neko ko nije ni radio u javnom tužilaštvu bude prvi put biran za tužilaštvo višeg ranga, ukoliko ispunjava sve potrebne zakonske uslove za takav izbor, ali da to ipak predstavlja značajan i veoma upadljiv izuzetak u odnosu na ono što je uobičajeno u velikoj većini konkretnih izbora na javnotužilačku funkciju.
– Uvek kada je nešto izuzetak u odnosu na ono što je pravilo, to bi moralo biti posebno detaljno obrazloženo. U konkretnom slučaju, VST je bio dužan da posebno detaljno i sa naročito ubedljivom argumentacijom obrazloži zašto je prilikom izbora pojedinih kandidata za više javno tužilaštvo koji prethodno nisu vršili javnotužilačku funkciju, baš njima uprkos tome što oni nisu bili javni tužioci u momentu izbora, dao prednost u odnosu na kandidate koji su u momentu kandidovanja već godinama vršili javnotužilačku funkciju i to činili na uspešan način prema kriterijumima VST – rekao je sudija dr Milan Škulić.
Na raspravi je bilo reči i o testiranju kandidata za rad u posebnom odeljenju za visokotehnološki kriminal. Postavilo se pitanje kako je test sastavljen i ko je pregledao i ocenjivao testove. Ustavni sud će odluku po žalbama doneti na nejavnoj sednici. Sudija dr Škulić je istakao i da je u Zakonu o javnom tužilaštvu propisano samo da se u postupku izbora nosioca javnotužilačke funkcije, kandidatu koji se prvi put bira na javnotužilačku funkciju, posebno proverava stručnost i osposobljenost, što se proverava na ispitu koji organizuje Visoki savet tužilaštva, tako da se takva mogućnost tiče isključivo kandidata koji se prvi put biraju na javnotužilačku funkciju, a ne i onih kandidata koji su već na određenoj javnotužilačkoj funkciji.
Za sudiju izvestioca dr Milana Škulića sporno pitanje je bilo i zašto su pojedini kandidati u skladu sa oglasom Visokog saveta tužilaštva praktično, tj. u de fakto smislu birani za javne tužioce u Posebnom odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, kada za takav izbor ne postoji valjana pravna osnova, odnosno nema bilo kakve pravne osnove, jer je reč samo o „posebnom odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala” u okviru Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, tako da nema nikakve formalne garancije da bi ti kandidati, kada bi bili izabrani, kasnije zaista i bili javni tužioci u tom posebnom odeljenju. Tako je jer u skladu s pravilima Zakona o javnom tužilaštvu, kao i prema odredbama Pravilnika o upravi u javnim tužilaštvima, odluku o godišnjem rasporedu poslova samostalno donosi Viši javni tužilac u Beogradu, kojeg u vršenju tog svog prava i svoje dužnosti, formalno uopšte ni ne obavezuje stav Visokog saveta tužilaštva prilikom izbora konkretnih javnih tužilaca. Sudija dr Škulić je dodao i da mogućnost da se ovo naknadno „ispravlja” ulaganjem prigovora na godišnji raspored poslova, kao nekakvim naknadnim korektivnim mehanizmom raspoređivanja javnih tužilaca suprotno „volji”, tj. odluci nadležnog javnog tužioca, u stvari, predstavlja buduću neizvesnu činjenicu, koja je kao takva načelno sporna kao element rezonovanja Visokog saveta tužilaštva u pogledu ovog pitanja.