Zaista smo ih volele

„Ovaj rat neće doneti mir, nijedan rat neće doneti mir, samo ljubav i milost, i izuzetne vrline poput ljubavi prema svom neprijatelju mogu doneti nešto tako divno kao što je mir. Ovi Srbi ne mogu ništa drugo da rade osim da se bore, samo pričaju o ratovanju, njihovi očevi pre njih nisu radili ništa drugo osim što su se borili... Pa i kad im malo bude, žele opet da idu i opet da se bore…”, pribeležila je Engleskinja dr Frensis Vejkfild tokom Velikog rata, zime 1915. godine, tokom strašne epizode epidemije pegavca u Srbiji, pred Božić, u Kragujevcu.

Mlada lekarka je bila samo jedna u armiji od oko 600 članova medicinskog osoblja, koje je samoinicijativno dolazilo iz zemalja saveznica – Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kanade, Grčke, Danske, Australije i Novog Zelanda. Ona sama, čim je rat objavljen, dala je ostavku na mesto medicinskog misionara u Nigeriji i otputovala kući u Englesku, kako bi se prijavila u dobrovoljce jedinice strankinja Škotskih ženskih bolnica, najpre stacionirane na terenu centralne Srbije.

Ta devojka ostavlja udoban život i bira da bude na frontu i od pomoći srpskom narodu, „u samom štabu smrti i života”. U prljavštini, da bude kraj pacijenata, koji su ležali i po dvojica u krevetu, svi zajedno i oni oboleli od dizenterije, pegavca i povratne groznice, u užasnoj patnji”, pisala je o pregoru mladih lekarki i drugog osoblja Monika Kripner i sama bolničarka – dobrovoljac iz Australije. U bolnicama, sa ranjenima i bolesnima, obe su bile suočene sa invazijom tifusa, koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, „gotovo iz njegove duše”. Ostavljaju zapise, pisma, dnevnike o srpskoj istoriji, zemlji i ljudima, o običajima i karakteru srpskog čoveka – pa kaže „jer žensko oko vidi – više, dalje, bolje i dublje”.

„S obzirom na tolike patnje oko nas”, nastavlja dr Vejkfild, „nismo mogle očekivati posebnu pažnju i udobnost kada bismo se razbolele. Činile smo jedna za drugu šta smo mogle, ali naša glavna obaveza bila je ona prema Srbima... Jednom je, sećam se, jedna starija sestra pala u postelju. Nije to bio pegavac, već verovatno jak grip i posle dva-tri dana, još uvek pod visokom temperaturom, iznenada je ustala iz postelje govoreći: „Dosta izležavanja, čeka me posao i dobro će mi činiti.” Vratila se na dužnost, radila bez predaha i potpuno se oporavila, zapažajući dalje da način na koji čovek podnosi bolest često odražava njegovo duhovno stanje. „Ako zaboravi na sebe, naročito kada su oni oko njega mnogo bolesniji, čovek će često ozdraviti i to sam neretko videla kako se dešava i drugima tokom te strašne zime u Srbiji”, zapisala je još dr Vejkfild.

„A Srbi su puni poverenja i ne žale se. Idealni pacijenti. Jedino što nisam razumela je zašto su ti vojnici sa sela iz nekog neobjašnjivog razloga mrzeli svež vazduh, pa se čak i plašili provetravanja. Stalno smo vodile borbu da otvorimo prozore i oslobodimo se strašne zagušljivosti koju su svi oni voleli. Ali oni su hrabar narod – čvrsti, snažni, izdržljivi i zaista smo ih volele, a i oni su više voleli nas od vojnih lekara. Tvrdili su da ih podsećamo na njihove majke i da su žene hirurzi pažljivije, da nisu nikada grube i da su uopšte nežnije i strpljivije”, zabeležila je svoja sećanja, pa i da je odlučila da ostane u Srbiji dok se rat ne završi, jer „ne mogu da podnesem da budem kod kuće, umesto da se ovde bavim pravim poslom...”