Nestajemo na toliko različitih načina

Nedavno sam se vratio kući sa premijere predstave „Nestajanja” u Ateljeu 212. Za svakog autora velika čast je da doživi premijeru u pozorištu koje je zapravo ne samo srpska, nego i regionalna kulturna institucija. Izuzetno sam zahvalan upravi pozorišta i dramaturgu Dimitriju Kokanovu, koji su ovaj moj komad prepoznali kao programski važan za svoj ansambl, a onda i rediteljki Sanji Mitrović. Zaista sam prepun utisaka koji još moraju do kraja da se slegnu...

Tomislav Zajec, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih dramskih pisaca i dramaturga, ovako je za „Politiku” komentarisao svoj boravak u Beogradu. Povod je bilo premijerno izvođenje njegovog komada „Nestajanje” u režiji Sanje Mitrović na velikoj sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. „Nestajanje” je prvo izvođenje nekog Zajecovog komada u Srbiji. Hrvatska praizvedba ovog dela bila je u januaru na velikoj sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu.

Priča komada „Nestajanje” smeštena je u intelektualnu višu srednju klasu hrvatskog građanskog društva, gde univerzitetski profesori, umetnici, naučni istraživači, policija, gotovo svi predstavnici društva učestvuju u kolopletu intimnih odnosa i zakonskih prestupa u zloupotrebi dece. Koja je to vrsta radoznalosti što vas vodi prilikom pisanja?

Verovatno upravo ta potreba za samorefleksijom. Mislim da svaki pisac pre svega pokušava da objasni samoga sebe u svetu u kojem se zatekao. Barem je kod mene tako. Neke priče o kojima pišem mogu lično da me dodiruju više ili manje, s nekim likom se mogu potpuno identifikovati, a postupke nekog drugog možda slabije razumem, ali sa svima moram da uđem u neku vrstu saradničkog dijaloga. A onda, kroz taj dijalog dolaze pitanja što me trenutno muče, okupiraju ili na koja ni sam u vlastitom životu ne mogu da pronađem odgovore. Drama je u tom smislu za mene uvek svojevrsno čistilište u kojem prosijavam svoje stavove o životu, društvu, odnosima, ljudima.

U tekstu „Nestajanja” posebno je zanimljiva pozicija ženskih likova. Šta se kroz njihove priče prelama? Kojih strahova se oslobađate kroz ispisane drame?

Drama kao prostor suočavanja sa strahom. Moram da priznam da mi je jako zanimljiva i podsticajna ova vaša teza. Ona gotovo ima antički prizvuk, ali istina je, svako pisanje jest svojevrsno suočavanje sa strahom. Bez takve vrste iščašenja ili nesigurnosti postajemo previše samouvereni, a to nije dobra pozicija ni za pisca ni za njegove likove. Ono što sam pokušao da uhvatim u „Nestajanju” zapravo je različit nivo spoznavanja istine, a onda i nošenja s istinom, te načina na koje istina ili laž mogu da unište čoveka ili dom. U tom smislu „Nestajanje” nije drama detekcije, sve je manje-više poznato već od samog početka. S jedne strane nalazi se zločinac, s druge njegova žrtva. Dramaturgija ovog komada nije u samoj spoznaji nego u načinima na koje se nosimo s njom. A žene i ženski likovi za mene su uvek bili nosioci istine, zbog toga u gotovo svakoj svojoj drami imam ženski lik koji na neki način ima gotovo anđeosku funkciju, sveprisutna je i ima potpuno znanje o stvarima, i toliko je blizu svih drugih likova da ju je dovoljno samo čuti ili čak tek videti pravim očima, a da se u tom pogledu ocrta i sama istina.

Naš gorući problem jeste: nestajanje naroda. Pribojavate li se za naš ostanak?

Mislim da je svaki umetnički tekst na izvesni način borba za ostanak. Istina je, nestajemo na toliko različitih načina da ih je sve teže i pobrojati. Možda se najviše bojim toga da nestajemo jedni drugima iz vidokruga, to su možda i najteži nestanci. Sve nas je manje, kao u vreme neke velike pošasti u kojoj primećujemo kako se osipamo, ali se ne usuđujemo da to kažemo ili primetimo. S druge strane, neki aspekti naše političke situacije ili političkih situacija, u kombinaciji s otvaranjem tržišta zaista su doveli do toga da velik broj pre svega mladih ljudi svoju egzistenciju traži negde drugde, što je potpuno razumljivo, ali istovremeno i plaši, jer sasvim sigurno govori u prilog tome da stvari na našim prostorima nisu onakve kakve bi trebalo da budu.

Iza vas je zanimljiva karijera. Malo smo se uplašili od broja nagrada koje ste osvojili. Kako „osećate” umetnost pisanja?

Mislim da je karijera preteška reč, ima svojevrsnu težinu koja bar za mene nije svojstvena u spisateljskom poslu. Radije bih govorio o spisateljskom putu. I za mene tu nema neke prevelike potrebe za mistifikacijom, reč je o poslu, i to prilično napornom koji traži puno prostora samoće, povlačenja, refleksije, što istovremeno ostavlja trag u ostalim odnosima što nas okružuju. Pisati sam počeo relativno tipično s poezijom u srednjoj školi, a posle toga uglavnom sam pisao romane. Posle upisivanje Akademije dramskih umetnosti i dalje sam bio uveren da sam prvenstveno romanopisac, a zatim sam se ipak okrenuo dramama, a poslednjih petnaestak godina sve više i dramatizacijama i dramaturgijama u pozorištima, što je zapravo nešto manje usamljenička pozicija, jer dramatizacija već po svojoj definiciji predstavlja dijalog s drugim autorom i njegovim ili njenim idejama o svetu. Primera radi, iduće godine me čekaju dve potpuno različite dramatizacije, jedna proze Dubravke Ugrešić, a druga Slobodana Novaka kojima se unapred radujem, a tu bih negde voleo da „uguram” i svoj novi dramski tekst.

Čega se ne odričete? Gde volite da otputujete, čime hranite energiju? Da li slušate muziku dok pišete?

Teško bih mogao da se odreknem upravo samog pisanja. Toliko dugo vremena osećam da je taj proces deo mene, da predstavlja i deo mog ličnog identiteta. Ali u pravu ste, pisanje jeste na neki način sport koji troši jako puno energije, tako da upravo ovu godinu koristim za to da ponovo napunim baterije. Pisanja nema bez čitanja, pa je čitanje najčešće moj najsnažniji akumulator, trenutno su to Knausgor, Lin Ulman i islandski pisac Sjon. A muzika, uvek. Pisanje uz muziku najčešći je način na koji radim. Pomalo zavidim svojim mladim kolegama koji mogu da pišu bilo gde i gradske kafiće i njihovu buku pretvaraju u svoje radne sobe. Ja moram da budem kod kuće i za svojim stolom, ali svakako uz muziku. Muzika i pisanje dve su izrazito komplementarne dramaturgije, a kako nemam nikakav talenat za muziku i jako sam ljubomoran na muzičare, na taj način možda i iz nekog drugog ugla barem malo pokušavam da im približim.