Sve je počelo sa Fatihom

Kladim se da niste znali koliki uticaj na savremene političke odnose u BiH ima sultan Mehmed Fatih iako već stolećima miruje u svom stambolskom turbetu. Seljaci u srednjoj Bosni i retki upućeni u Sarajevu znaju, ali vam neće reći.

Jedan od brojnih paradoksa bošnjačke političke svesti jeste u tome što svoj državni kontinuitet vezuju za srednjovekovnu Kraljevinu Bosnu, koja je bila hrišćanska zemalja, a domicilni muslimani su se pojavili tek na njenom zgarištu pošto su je osvojile i porobile Osmanlije, te započele islamizaciju lokalnog stanovništva. Okupator je bio turski sultan Mehmed Drugi, a bosanski muslimani „kolaboranti”.

Verovali ili ne, ali kako 2012. piše Esad Hećimović, novinar sarajevskog „Oslobođenja”, svako veće muslimansko selo u srednjoj Bosni sve do danas čuva uspomenu na sultana Mehmeda Drugog? Ko ne zna, radi se o sultanu pod nadimkom Fatih (Osvajač), koji je srednjovekovno bosansko kraljevstvo pretvorio u bosanski vilajet pod upravom visoke porte u Stambolu.

Ništa nelogično nema u tome što se bosanski muslimani, kasnije Muslimani, još kasnije Bošnjaci, odnosno hrišćani koji su konvertirali u islam, identifikuju sa okupatorom koji je Bosnom vladao nekoliko vekova. S novom verom, vremenom su primili i običaje, obrasce ponašanja, način ishrane i odevanja, obilje turcizama u govoru, kulturu svakodnevnog života po šerijatu. Turci su im po svim anketama omiljeniji nego ijedan narod s kojim su 20 plus 45 godina dijelili zajedničku državu. A sve je počelo sa Fatihom.

Međutim, potpuno nelogično, današnji Bošnjaci svoj državni kontinuitet oslanjaju na hrišćansku Kraljevinu Bosnu pošto su istorijski nastali tek kada je ona nestala, odnosno kauzalno da ona nije nestala, oni ne bi ni nastali najpre kao domaći muslimanski vernici i kasnije stasali kao narod i nacija. Štaviše, pomenuti sultan Mehmed Fatih pogubio je poslednjeg kralja Bosne. Posle pada Osmanskog carstva veliki broj „poturica”, kako ih je nazivala hrišćanska raja, delom se s Osmanlijama povlači u Tursku (jedan od 12 genocida), delom se vraća svom prvobitnom identitetu (najistaknutiji poput Kusturice i Selimovića), a najvećim delom ostaje u BiH, pozivajući se na minule vekove kao svoje „zlatno doba” i tuguju za „pustim turskim”.

Dok ovaj potonji dio, odnosno njegovi savremeni potomci, nakon priznanja nacije, iako muslimani sebe deklarišu kao legitimne naslednike hrišćanske srednjovekovne Bosne, dotle se njihove hrišćanske komšije, koje objektivno zaista imaju taj istorijski kontinuitet, na nju ne pozivaju. Povremeno se srpski i hrvatski istoričari medijevalisti preganjaju oko toga da li su bosanski kraljevi bili pravoslavci ili katolici, a dok se dvoje svađaju, treći se koristi i izmišlja svoju istorijsku vertikalu bez obzira na to što ni Tvrtko, ni Kulin ban, ni drugi bosanski kraljevi sasvim sigurno nisu bili muslimani.

Uz te srednjobosanske ruralne legende o „omiljenom sultanu Fatihu, koji je Bosnu obasjao svetlošću islama” ide i priča o tome kako su budući hrišćanski konvertiti uslovljavali svoj prelazak na islam time da im se ne dira u neka draga svetilišta i stare običaje „ne drži vodu”. Pre da je bilo obratno, jer nije zabeleženo u istoriji da su porobljeni narodi postavljali uslove okupatoru. Mogli su možda da mole na kolenima da sačuvaju neku simboličnu uspomenu na stara svetilišta i veru pradedova, ali malo je verovatno da im je sultan i kalif Mehmed Drugi to dozvolio s obzirom na to da islam zahteva striktno poštovanje dogme, koja se proteže i na svaki aspekt svakodnevnog života i uvredu vere kažnjava fetvom. Salman Ruždi, Šarli Ebdo npr. Zato su se, recimo, u nekim starim muslimanskim kućama, na tavanima, sakrivene od dušmana, komšija i potomaka, i vekovima nakon turskog vakta mogle naći slavske ikone prekrivene gustom paučinom i prašinom dugog zaborava. Možda bi ovo mitsko uslovljavanje konverzije pre bilo izraz potrebe konvertita da dokažu da nisu prodali „veru za večeru” jer je poznato da su se preveravali najbogatiji da bi sačuvali posede i najsiromašniji da bi preživeli „turski zulum” u raznim novčanim i naturalnim nametima sirotinji raji.

Da legende o sultanu Fatihu nisu neki relikt davne prošlosti sačuvan u ruralnim zabitima srednje Bosne, nego bliske i savremenoj bošnjačkoj urbanoj eliti, svedoči i neobičan događaj o kome 2010. piše Ivan Lovrenović, hrvatski književnik probosanske orijentacije. „Dan-dva po ukopu Alije Izetbegovića na Šehidskom mezarju na Kovačima pojavila se grupa poslanika turskog parlamenta da bi još svežu humku posuli zemljom iz turbeta sultana Mehmeda Fatiha. Uz objašnjenje da je to izuzetno velika čast podizanja ploče nad grobom sultana koji je osvojio Carigrad, prethodno ukazana jedino bivšem predsednika Turgutu Ozalu.”

Izuzetna, ali i znakovita, čast jer asocira na Izetbegovićevo odbijanje da izrazi protokolarno poštovanje Kemalu Ataturku i objašnjenje da je „Turska kao islamska bila imperija, a da je kao sekularna samo prosečna evropska država”. Asocira takođe na priznanje Aliji što je islam vratio na Fatihove granice u severozapadnoj Bosni iliti Zelenoj krajini. Asocira, najzad, i na neoosmanizam, koga se Tajip Erdogan zvani „sultan” nije odrekao ni nakon uklanjanja Davatoglua. Indikativno je da je ovaj ritual prećutan u javnosti muslimanskog Sarajeva, iako nije mogao biti upriličen bez dogovara na najvišem međudržavnom nivou u koji je sa strane BiH morao biti uključen i srpski predstavnik. Setimo se da je uoči prvih slobodnih izbora, povodom pronošenja mošti cara Lazara po manastirima u BiH, Nijaz Duraković izjavio da ga „guši miris tamjana” i tako uvredio i verujuće i neverujuće Srbe.

Kako bi reagovali Bošnjaci da Srbi objave da im bubne opne pucaju od kuisanja hodža, odnosno razglasa s minareta Ferhadije i Alibegove džamije i strahuju od ezana koji na nepoznatom jeziku pozivaju muslimane. A tek šta bi rekli da nekim povodom Srbi u Srpsku donesu grumen zemlje ili nešto što je simbolično vezano za cara Dušana. Ne bi sigurno prihvatili objašnjenje da je ovaj vladar tvorac jednog od prvih zakonika u evropskoj istoriji i da je to dokaz srpske tradicionalne privrženosti pravnoj državi i vladavini prava, nego bi to tumačili u svetlu istorijske činjenice da je Dušan Silni ili Dušan Veliki širio granice Srbije. Bilo bi: „Srbija najavljuje novu agresiju na Bosnu!” Iako im je car Dušan i istovjernik predaka, i saplemenik komšija, do juče i sugrađanin u zajedničkoj državi, a Mehmed Drugi je došao iz Male Azije, govorio tuđim jezikom, uništio Kraljevinu Bosnu, okupirao Bosanski vilajet, doneo stranu veru, počiva hiljadama kilometara daleko...

Badava! Tokom diskontinuiteta od 500 godina izbledila je kolektivna memorija na hrišćansku Kraljevinu Bosnu, a sve što se kasnije dešavalo sa Osmanlijama, sa aneksijom, s Velikim ratom, sa ujedinjenjem, sa NDH, s drugim ujedinjenjem, s građanskim ratom samo je udaljavalo Bosance (i Hercegovce) tri verozakona. Legenda o Fatihu na selu i grumen njegove zemlje u gradu žive u srednjoj Bosni gde se nalazi glavnina kantona s bošnjačkom većinom i pod bošnjačkom vlašću. Elem, gde god su muslimani u BiH svoji na svom, s njima je i Fatih, kako u sećanjima, tako i u aktuelnim osećanjima i političkim vizijama.

„Fatih je neizmerno važan za muslimane u Bosni i Hercegovini”, piše Esad Hećimović, ali i upozorava: „Ako hoćemo da gradimo svoj identitet na pripadnosti Bosni i Hercegovini, onda naravno dolazimo do pitanja čiju ćemo tradiciju slediti sultana Mehmeda Fatiha ili pogubljenog kralja Bosne.” Bošnjaci, međutim, hoće istovremeno i jedno i drugo, a nespojivo je.

Sva zemlja bosanska je begovska i nasledno bošnjačka, uključivši Republiku Srpsku i Herceg-Bosnu, koje je hrišćanska raja privremeno okupirala uz pomoć spoljnih agresora Hrvatske i prvenstveno Srbije. Takvo viđenje buduće BiH kamufliraju konceptom jedinstvene BiH u kojoj odlučuje demokratska većina građana, što su, eto slučajno, baš muslimani Bošnjaci. A Fatiha kao inspiraciju vešto prikrivaju u legendama o blagorodnom sultanu koji je divlju i nesrećnu zemlju obasjao islamom i simboličkom ritualu s grumenom zemlje iz njegovog groba. Da to nisu „samo snovi jednog vernika” nego realnost njegove iluzionističke politike, Alija Izetbegović je praktično pokazao ignorišući volju Srba uoči rata, a posle rata i Hrvata. Ambicije su im prevelike, pa neće ni Dejton ni novi dogovor ni mirni razlaz. A snage im nevelike pa, kako piše Ksavije Bugarel, šalju „apele imperijama” da nateraju komšije da silom ispune njihove puste želje. Teško nama s njima.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista