Na ukrajinskom frontu mir je – nepoželjan

„Ukoliko Ukrajina izgubi rat, nećemo imati šta tamo da obnavljamo”, izjavio je nedavno Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, jasno stavljajući do znanja sledbenicima Volodimira Zelenskog da njihov eventualni konačni poraz neće izazvati posebno sažaljenje ni Evrope, ni Zapada u celini. Jednostavno, poslovni interesi preusmeriće se na neku drugu, isplativiju stranu, a obnova bivše sovjetske republike, čija cena se već sada procenjuje na preko 450 milijardi dolara, biće prepuštena pobedniku.

Podsetimo, po okončanju Drugog svetskog rata Amerikanci su, kao jedna od pobedničkih sila, u revitalizaciju poražene Hitlerove Nemačke uložili ogromna sredstva stvarajući od zapadnog dela tada podeljene zemlje svojevrsnu koloniju ili blaže rečeno – 51. članicu SAD. Ovakvim rešenjem vlast u Vašingtonu se kompletnom zapadnom delu Starog kontinenta nametnula kao vrhovni sudija, finansijer i „čuvar bezbednosti”. Bio je to najisplativiji potez 20. veka. Eventualne optužbe za ratne zločine američkih vojnika, a bilo ih je napretek, gurnute su pod tepih i svi su mogli da nastave život u miru.

U Ukrajini stvari stoje sasvim drugačije. I ovaj rat joj je nametnut faktički još 2014. kako bi se zemlja odvojila od svog prirodnog okruženja i pretvorila u drugu Nemačku, pošto je ona prva i prava, ojačana tokom decenija, počela opasno da diže glavu i ponovo traži sopstveno mesto i lidersku ulogu u Evropi.

Ukrajina Zelenskog nema takve kapacitete, Zapad je na nju oduvek gledao tek kao na izvor jevtine hrane i radne snage. Kada su u Kijevu, po raspadu Sovjetskog saveza, malo podigli glavu, kao podstrek su usledile „obojene revolucije”, državni udari, nasilno smenjivanje legalno izabranih vlasti. Naravno, sve vođeno veštom rukom anglo-američkih tajnih službi. Rezultat pratimo svakodnevno.

Gledajući iz ugla Zapada, mir na ukrajinskom frontu postao je – nepoželjan. Naime, onoga trenutka kada oružje ućuti pristupa se obnovi ratom opustošene zemlje. Onaj ko ponese pobednički lovorov venac prvi će se i pitati na koji način i kojim parama će taj proces biti vođen i ko će njime upravljati. A ako već govorimo o više od 450 milijardi potrebnih za ulaganje, onda se opravdano postavlja pitanje: ko će tim parama gazdovati i, saglasno s tim, ko će iz svega izvući najveću korist. Kao i kada je reč o prodaji naoružanja, s tim što je sada reč o mnogo većim sumama.

Postavlja se i pitanje od koga će zapadni investitori potraživati stotine milijardi evra uloženih u prethodnih više od 800 dana ratovanja. Od novih vlasti u Kijevu ta naknada bi mogla da se očekuje jedino u slučaju pobede Ukrajine što je, sudeći prema prilikama na frontu, malo verovatno. Takođe, valja misliti i o milionima Ukrajinaca koji će se po okončanju borbenih dejstava svakako vratiti svojim domovima. Takvi sigurno nikome neće isplaćivati ratnu odštetu ili nametnute kredite.

Gubitak rata za Zapad bi svakako predstavljao veliki finansijski gubitak. O ugledu i da ne govorimo. Pretnje neulaganjem u poratnu obnovu jasan su signal da se žiteljima druge po veličini države na kontinentu ne smeše bolja vremena. To bi moglo da znači i smanjenje humanitarne pa i vojne pomoći, barem one tehnološki najnaprednije i najskuplje.

Ali šta bi zaista bila pobeda Kijeva? Kako piše poljski list „Misao”, jasno je da to više ne može da bude paljenje Moskve, zauzimanje Donbasa ili okupacija Krima. Da li bi pobeda bila obezbeđena krpljenjem rupa na frontu koje su se pojavile ne toliko zbog uspešnih akcija ruske vojske već i zbog bežanije ukrajinskih trupa? Danas niko ne zna gde će se sve završiti, iza koje reke, brda, sela, na kojoj granici, jer na drugoj strani ne postoji kancelarija Rajhstaga na čijem krovu bi se mogla zakačiti pobednička zastava i reći: „Završili smo posao, idemo kući.” Znači, jedino rešenje je nastaviti rat i čekati da globalna pomeranja postanu „čitljivija” i dok se ne nazre budućnost za barem sledećih pola veka, a onda – ponovo u boj.

No vratimo se obnovi. Ukoliko Ukrajina iz aktuelnog rata izađe podeljena, što je prilično verovatno, jasno je da će onaj deo koji potpadne pod okrilje Rusije (a već postoji predlog da dobije naziv – Malorusija) biti finansiran iz budžeta evro-azijske zemlje. Uostalom, u oslobođenim krajevima rekonstrukcija je već uveliko u toku. Za ovaj drugi, međutim, nema nikakvih naznaka. Ne samo zato što zapadni partneri nisu sigurni ko bi u celom procesu trebalo da vodi glavnu reč, znači i da izvuče najveći zaradu, već i zbog toga što je malo ko na zapadu Evrope spreman da ponovo ljuti istočnog džina. U igru je već uveliko upleteno i nuklearno naoružanje, a to sluti na opštu propast.