Uroš Predić je i dalje zagonetka

Uroš Predić je neispričana priča. Oko 1.700 naslikanih slika, ogroman broj pisama u kojima razmatra složena pitanja o prirodi umetnosti, filozofskim pravcima, socijalnim i ekonomskim teorijama i mnogo toga još govori da Predić i dalje iznenađuje. Teško uhvatljiv u jedinstven idejni sistem, iako mu je slikarstvo mahom definisano u kalupu akademskog realizma, on ostaje velika zagonetka i jedna izvanredna ličnost – reči su prof. dr Igora Borozana, jednog od naših najboljih poznavalaca lika i dela ovog velikog slikara. Ujedno i jednog od autora velike izložbe „Uroš Predić – dostojanstvo svakidašnjice” (zajedno sa dr Snežanom Mišić iz Galerije Matice srpske), koja u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti traje do 26. maja i koja privlači nepodeljenu pažnju intenzitetom koji ne jenjava od otvaranja postavke do danas.

– Za nešto više od dva meseca izložbu je posetio ogroman broj građana, a do kraja se nadamo brojci od 100.000 – kaže nam Borozan, dodajući da interakcija između publike raznih generacija i Predića nikad nije bila življa, ali da nije lako formulisati u čemu leži tajna popularnosti od milošte nazvanog Čika Uroša.

Umetnik koji je tokom svog dugog i plodnog života bio neraskidivo u vezi i sa Maticom srpskom i sa SANU spojio je ove dve kuće, suorganizatore izložbe, pa je postavka bila najpre realizovana u Galeriji Matice srpske 2022/2023. pod nazivom „Život posvećen lepoti i umetnosti”, da bi sada bila priređena i u Galeriji SANU. Pored radova iz same Akademije, Galerije Matice srpske, Narodnog muzeja Srbije, Narodnog muzeja Zrenjanin, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve, Muzeja grada Beograda, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, tu su i slike iz privatnih zbirki.

Kroz anegdotski i socijalni žanr, religiozno slikarstvo, portrete, teme iz nacionalne istorije, veze sa Maticom srpskom i SANU prate se Predićeva tematska opredeljenja, a ističu se i tri religiozne slike kojih, uz portret vajarke Vuke Velimirović i brojnih akademika SANU, nije bilo u Novom Sadu.

– Važnu mini-celinu čine te tri nikada izložene slike iz njegovog religioznog opusa. Predstave „Svetog Dimitrija” (SANU) i „Tajne večere” (privatno vlasništvo) iz 1923. povezuje godina nastanka i velike dimenzije, sličan kolorit, kao i ukupna saobraznost likovne poetike. Obe u sebi sažimaju sve ponajbolje iz Predićevog religioznog opusa. Vernost prikazivanja prirode u prikazu mediteranskog rastinja i panorame grada Soluna, kada je u pitanju „Sveti Dimitrije”, kao i lik svetitelja koji je očigledno nastao po živom modelu, što ukazuje na slikarevu osobenost da u svete likove umetne stvarne likove iz svog okruženja i time svet nebeskih žitelja približi običnom čoveku. Monumentalna „Tajna večera” je posebna po pitanju psihologizacije likova apostola. Svaki od njih je zapravo duboko prostudirana psihološka studija, koja upućuje na Predićeve reči da je religiozne predstave stvarao čitajući Bibliju i Žitija svetih. Otuda nežni prikaz Svetog Jovana, apostola ljubavi, i unutrašnjom srdžbom izobličeni Judin lik – objašnjava nam naš sagovornik i dodaje da je „Sveti Dimitrije” nastao po porudžbini Laleta Zubera, brodovlasnika i jednog od najbogatijih ljudi u međuratnom periodu na tlu Crne Gore, dok je „Tajnu večeru” naslikao za uglednog barona Josifa Rajačića iz Sremskih Karlovaca.

– Poslednja predstava u ovom, uslovno rečeno, religioznom triptihu je nastala 1934. i u pitanju je manja verzija velike slavske ikone „Vaskrsenja Lazarevog” (privatno vlasništvo), koju je Predić izveo za Vojislava Marinkovića, višestrukog ministra, predsednika kraljevske vlade u međuratnom periodu, direktora berze i doktora ekonomije na pariskoj Sorboni. Predić je u tom periodu uživao najviši status u liberalnom građanstvu, što pokazuje i angažman na izradi ove ikone, koja je bila velikih dimenzija od skoro dva metra visine. Izložena verzija predstavlja manju verziju monumentalne predstave, a ono što je čini neobičnom je osoben kolorit, koji je posledica Predićevog eksperimentisanja sa modelima pod električnim osvetljenjem, kako je i sam slikar naveo. Postoji određena nada da će se velika verzija ove spektakularne slike, koju sam imao priliku da vidim poslednji put pre skoro tri decenije, u jednom trenutku naći pred očima zaljubljenika u umetnost – otkriva ovaj profesor.

Na rečeno se prigodno nadovezuju i misli Jelene Mežinski Milovanović, muzejske savetnice, iz Izložbene sveske o delima iz kolekcije SANU, u kojoj se pored portreta nalaze i crteži, odnosno ilustracije za Srpske narodne junačke pesme. Kako ona piše, u kolekciji postoje oficijelni portreti, ali i spontani, kao i oni u kojima je umetnik primetio posebnu posvećenost, kao i naučni potencijal, među kojima se posebno ističu ženski, i to dve žene koje se pamte kao prve među borcima za prava žena da se ravnopravno sa muškarcima bave naukom i umetnošću.

„Zabeleženi lik Ksenije Atanasijević je iz vremena kada ona još nije završila studije, a Vuka Velimirović je umetniku pozirala na početku svoje karijere. Sa druge strane, portreti predsednika Akademije nastajali su iz drugačijih pobuda, u vreme kada je srpska javnost iskazivala dužno poštovanje naučnim i društvenim postignućima svojih istaknutih članova, pa su tako njihovi likovi slikani formalnije i strože, skromno, ali reprezentativno, budući da su deo priznanja koje su zaslužili, a koje im je kroz svoj umetnički rad iskazao i portretista Predić”, beleži ona i dodaje:

„Značajan element za proučavanje akademijske celine njegovih radova je činjenica da je na izbor dela za umetnički fond SANU za života uticao sam Predić aktivno poklanjajući ovoj ustanovi, za čijeg je člana izabran, radove kojima je želeo da se u Akademiji predstavi, one koje je smatrao značajnim za ovu nacionalnu instituciju. Uticao je tako u prvoj polovini 20. veka na profil koji će kasnije imati Umetnička zbirka SANU, definitivno formirana nepune dve decenije posle njegove smrti.”

Predićevo samopoimanje

Na naše pitanje koliko se to kako je Predić video sam sebe slaže sa onim kako ga javnost doživljava, Borozan odgovara:

– U pitanju je veoma osetljiv pojedinac, ponekad i introvertan, neretko obuzet skepsom i melanholijom i turobnim osećanjem sete. U tom žalobnom duhu neretko je oplakivao samog sebe, žaleći se na svoju izolaciju u međuratnom periodu, kada je u delu javnih struktura njegovo slikarstvo, usled nadolazećih modernih likovnih pravaca, bilo donekle skrajnuto. Često je minimizirao sebe i svoj rad, ali je istovremeno u njemu iza ove autoironije tinjala i doza oholosti. Svestan svog intelektualnog habitusa, poliglota, Predić nije dozvoljavao da mu kritičari tumače dela smatrajući se obrazovanijim od njih, te je mnoga od svojih ključnih dela i sam iskomentarisao. Time je ukazao na svoje drugo lice: neretko ciničan, ponekad podrugljiv, ali i pun filantropije, veliki dobrotvor i poštovalac malih ljudi, tj. dece. Protoekolog, tihi borac za socijalnu pravdu i klasnu jednakost, antiratni aktivista, pravoslavni hrišćanin, žalobni i iskreni rodoljub u jednoj ličnosti. Toliko kompleksniji od slike neshvaćenog Don Kihota, kakvim ga je videla ondašnja javnost, ili predstave o setnom i bajkolikom slikaru dece i njihovih svetova, kakvim ga percipira većina današnje javnosti.