Kamen i svetlost kao brat i sestra

Kragujevac – Fresko-slikarstvom je počeo da se bavi u ranoj mladosti, učeći od Nauma Andrića, kaluđera Miljkovog manastira i jednog od naših najboljih kopista. Bila je to neka vrsta posleratne iznudice u kamenom krajoliku rodnih Petrovića u Crnoj Gori kod Nikšića. Taj pejzaž i danas vibrira na metaforičkim platnima Momira Kneževića (1949), slikara koji se akademski oblikovao u jugoslovenskom kulturnom prostoru, dodajući primese evropskih akademija na kojima se usavršavao. No, Knežević je uvek bio i ostao svoj, autentično koristeći osunčanu mediteransku paletu koja se prelamala još u čežnjivom pogledu dečaka željnog životne radosti i stvaralačkog uzbuđenja.

Kada se sredinom šezdesetih godina prošlog veka gradila brana na Trebišnjici za Bilećko jezero, manastir Kosijerovo sa crnogorske strane akumulacije morao je biti izmešten na višu lokaciju, u Petroviće, da ne bi ostao potopljen. Tako se mladi Knežević upoznao sa Andrićem, koji je po preporuci Anike Skovran i Galerije fresaka u Beogradu došao u selo da oslika crkvu.

– Naum Andrić je bio moj prvi učitelj. Prihvatio me je kao šesnaestogodišnjaka, pošto je video neke moje crteže. Tada sam napustio srednju školu i redovno obrazovanje. Gledao sam kako radi i pomagao mu. Voleo sam to. Prethodno, moj otac je sklopio ugovor s njim da me uči i izdržava. Bio sam kod njega na stanu i hrani. Još čuvam taj ugovor. Crkvu manastira Kosijerevo oslikavao je godinu i po dana, a sa Naumom sam radio ukupno sedam godina, od 1965. do njegove smrti 1972 – priča Knežević.

Pečat freskopisa brižnog učitelja i disciplinovanog učenika utisnut je na zidove mnogih naših svetinja, od Crne Gore, preko Kosova i Metohije do obala Morave i Dunava. Poslednja bogomolja koju su zajedno oslikali bio je hram Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu.

– Radili smo pune tri godine, gotovo bez prekida, svakog dana od jutra do večeri. Naum me je uveče terao da legnem najkasnije do deset, kako bih sutra ujutru bio odmoran i koncentrisan. U stvari, hteo je da bude siguran da neću pasti sa skele, jer sa skele se jednom pada – kaže Knežević.

Andrićeva uputstva Knežević je kasnije prenosio svojim učenicima sa kojima je oslikao crkve u Divostinu kraj Kragujevca i Malom Popoviću kod Ralje.

– Srednjovekovno slikarstvo po manastirima Srbije, Makedonije, Crne Gore i u delu jadranskog primorja je nešto najbolje što imamo. Tu umetnost ni do danas nismo prevazišli, niti dostigli. U stvari, naše slikarstvo 13. veka, ono koje su poručivali vladari iz loze Nemanjića, bilo je najbolje i u Evropi tog vremena – smatra naš sagovornik.

Momir Knežević je 1981. godine diplomirao na likovnom odseku Nastavničkog fakulteta u Nikšiću, u klasi profesora Nikole Gvozdenovića. Potom je na akademiji u Pragu studirao restauraciju kod poznatih čeških slikara Karla Součeka i Vasela Pospišila. Fakultet likovnih umetnosti u Prištini završio je 1986, kod akademika Muslima Mulićija, a onda, na poziv vajara Stevana Luketića, dolazi u Zagreb. Tamo upoznaje Kostu Angelija Radovanija, druži se i radi sa Brankom Ružićem, Edom Murtićem, Dušanom Džamonjom, Marijom Ujević. Kao stipendista španske vlade, krajem osamdesetih boravi godinu dana na Akedemiji lepih umetnosti u Madridu.

Široko obrazovanje i snažan koloritni zamah Kneževića su vremenom okrenuli ka modernom slikarstvu, s tim da je mediteranski predeo rodnih Petrovića bio i ostao njegov osnovni stvaralački impuls.

– Moja paleta jeste mediteranska. Asocijativno sam naslonjen na kameni predeo rodnog kraja. Moja slika je nepregledno kameno more, kamenjar, kamena vrlet. Iz poluapstraktnog pejzaža izbacio sam biljke, ljude, kuće, oni mi nisu potrebni. Dovoljan mi je samo kamen. I svetlost. Kamen i svetlost kao brat i sestra – objašnjava Knežević, navodeći da sliku proglašava završenom kad oseti da je nove varijacije guše i kvare.

Do odlaska u penziju pre nekoliko godina, Knežević je radio kao profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini i na Likovnoj akademiju u Trebinju, a u Kragujevac je došao još sedamdesetih godina prošlog veka kada ga je Šumadijska eparhija angažovala da oslika ovdašnje crkve. Prema Kneževićevom mišljenju, likovni život u gradu na Lepenici omeđen je nedostatkom izlagačkog prostora.