Crno-beli predeli ženske snage i tuge

77. KAN

Dubravka Lakić

Kan – Vreme je Velikog rata. Muškarci su na frontu, žene postaju i više nego glavni stub opstanka i zemlje i života. Među njima je i Karoline, mlada radnica koja se u Kopenhagenu bori za opstanak, biva zavedena od strane vlasnika fabrike u kojoj se sada umesto odela šiju uniforme – naočitog, ali nesposobnog za rat. Njihova staleški nedozvoljena ljubav biva surovo prekinuta, Karoline rađa dete, upoznaje harizmatičnu ženu koja vodi nelegalnu agenciju za usvajanje pomažući majkama da pronađu hraniteljske domove za svoju neželjenu decu, odriče se sina, preuzima ulogu dojilje, ali i spoznaje šokantnu istinu o svom „poslu”.

I tako počinje i razvija se uznemirujuća priča o ženi koja se bori da pronađe ljubav, ali i osećaj morala koji je i u surovom Prvom svetskom ratu i u ličnom životu gotovo potpuno izgubljen. Priča je istinita. Za potrebe impresivnog crno-belog filma švedsko-poljskog reditelja i profesora režije Magnusa fon Horna („Ovde posle”, „Znoj”) nazvana s velikim razlogom „Devojka sa iglom”. I ovo je jedan od ozbiljnijih ovogodišnjih takmičara za „Zlatnu palmu” i film koji je naša distributerska kuća „MegaCom Film – MCF” obezbedila za prikazivanje u Srbiji.

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” u bašti „Rezideala” Magnus fon Horn objašnjava svoje dvostruko evropsko državljanstvo.

– Ja sam Šveđanin, a sada sam i Poljak pošto sam tamo tek dobio državljanstvo. Preselio sam se svojevremeno u Poljsku da bih studirao film i tamo sam ostao.

Studirali ste na čuvenoj filmskoj školi u Lođu?

Da, a onda sam stekao među kolegama mnogo prijatelja, oženio se i stvorio svoju porodicu. Snimam filmove i postao sam i profesor režije na akademiji koju sam i sam studirao. Sve je to život.

Švedska, Poljska, a evo sada i filma koji se tiče Danske?

Lepo je režirati na jezicima koji nisu moji. Za ovaj film obratila mi se producentkinja Malene Blenkov, koja je imala u rukama scenario Line Langebek Knudsen s kojom sam i pre radio. Na početku je to bila samo ideja i zamolili su me da se uključim, a na kraju smo je razvijali veoma dugo. Tako je počelo i tako je Danska ušla u moj film. To mi se dopalo, stvara određenu distancu, možda čak i neku vrstu neznanja, što vam daje slobodu koju nemate ako radite na svom maternjem jeziku.

Zanimljivo, ovo što vidimo u filmu je istinit događaj iz prošlosti zar ne?

Da. „Devojka sa iglom” je inspirisana istinitim događajima u vezi sa najkontroverznijim slučajem ubistva u istoriji Danske. Nacionalna trauma koja odjekuje kroz vreme i koja nas i danas može podsetiti na to šta znači zatvarati oči pred strahotama u društvu.

Stvorili ste neku vrstu tužne, potresne bajke koja je aktuelna i danas?

Bajku za odrasle. U „Devojci sa iglom” srećemo siromašnu ženu koja živi na tavanu, princa na belom konju za kojeg se ispostavlja da je kukavica, čudovište bez lica, ali sa zlatnim srcem i vešticu u prodavnici slatkiša. Ovo je stil koji smo izabrali da koristimo da ispričamo priču koja se dogodila davno, davno, ali se bavi temom koja nam je danas tako bliska. Tema neželjene dece, ali i neželjenih ljudi i šta sa njima treba da radimo.

Glavna junakinja se bori da pronađe bolji život, ali koji je pravi način da se to uradi?

Hladan svet stvara hladne metode i Karolinein moralni kompas lako gubi pravac. Dobro izgleda loše i obrnuto. Pratimo Karoline na putovanju pokušaja bekstva od siromaštva tokom kojeg ona saznaje da je lako flertovati sa đavolom, ali da je za ljubav potreban veliki napor. Njen muž je izgubljen u ratu, ona doživljava ponižavajuću romansu koja vodi do neželjene trudnoće. Za ženu kao što je Karoline, život postaje pravi pakao i ovim filmom sam želeo da istražim da li je moguće biti dobar u paklu.

I? Da li je moguće biti dobar u paklu? Tu je i tema abortusa.

Tačno, ali ono kroz šta smo prošli uputilo nas je na emotivno putovanje izvan politike. Osetio sam žaljenje i sumnju čak i da sam znao da smo uradili pravu stvar. Karoline je pokušala abortus, na kraju rodila dete koje nije želela i odrekla ga se. U tom njenom paklu postoji i nešto u njoj što žali zbog te odluke.

S moralne tačke gledišta da li podržavate abortus? U Poljskoj u kojoj živite on je zakonski nedopustiv?

Uvek sam bio za pravo žene na izbor i u tom smislu podržavam abortus. U Poljskoj je desničarska vlada uvela neke od najstrožih zakona o abortusu u svetu, a posebno u Evropi. Žene su prinuđene da nose dete koje čak nema šansi da preživi i to je mučenje. Ako ne postoji zakonska podrška ženama u ovako teškim situacijama, u senci društva se stvaraju alternative. Ovo je i jedna od glavnih tema filma.

Scenografijom i fotografijom postigli ste izvanrednu atmosferu i načinili pravo vizuelno remek-delo?

Uvek mi je teško da verujem u period-filmove, kada treba da gledamo priču koja se odigrala pre mnogo, mnogo godina, u vreme Velikog rata. Odluka da ovo bude crno-beli film je bio način da se ovaj stari svet ponovo stvori. Da se oseti i kao da malo putujemo kroz vreme. To je bio veliki izazov. Inspirisala nas je fotografija iz tog vremena.

Možda i filmovi nemačkih ekspresionista?

Da, sigurno, ali ne samo oni. Svesno ili nesvesno u glavi mi je bilo mnogo referentnih filmova. Jedna od velikih inspiracija za mene je bio film „Oliver Tvist” Dejvida Lina, pa i film „Čovek slon” Dejvida Linča, zatim i arhivske fotografije koje čuva „Magnum” i fotografije Roberta Frenka. Atmosfera u filmu je i „dikensovska” jer je to blisko atmosferi perioda Prvog svetskog rata i industrijalizacije. Kakav je on efekat imao na ljudska bića, na rad i na oporavak posle. Moram da priznam da je moja velika inspiracija i sam Ingmar Bergman. On će uvek biti u mojoj glavi.

Da je „Devojka sa iglom” film u boji, mišljenja sam da ne bi imao ovako „ubojiti” efekat po gledaoce?

Mislim da ste potpuno u pravu. Da je ovo film o renesansnom slikaru ili tako nešto, takav svet vidim u boji, jer nam dolazi kroz slike. Ali ovaj svet iz Velikog rata i svet žena, koje su htele-ne htele podnele velike žrtve, vidim crno-belo jer nam je uvek tako i predstavljan. Naša kolektivna sećanja na taj period su crno-bela.

Vaš direktor fotografije je Poljak?

Da, Mihal Dimek. Znate ga i po izuzetnom snimateljskom radu u filmu „E. O.” Jiržija Skolimovskog. Većina iz autorskog tima su Poljaci, pa i izvanredni scenograf Jagnja Dobeš, koja je u Poljskoj stvorila Kopenhagen iz vremena Prvog svetskog rata.

Jedino su glavne glumice zaista Dankinje?

Jesu, izvanredna Vik Karmen Sone koja igra Karoline i svetski poznata i voljena Trine Dirholm u ulozi te „veštice” iz prodavnice slatkiša u ovoj našoj tužnoj bajci.

Nastavićete da tematski osvajate različite zemlje?

Nadam se da hoću, voleo bih da i dalje povlačim konce iz jedne zemlje u drugu. Da uranjam i sebe i gledaoce svaki put u drugi jezik, kulturu, okruženje i epohu. Ovo moje poslednje uranjanje nosi sa sobom i drhtaje straha, jer je i sama tema takva. Nešto drugačije sledeći put.