Komunalni problemi žitelja Voždovca

Ruinirana i zapuštena zgrada bioskopa „Voždovac” već dvadesetak godina služi samo za kačenje reklamnih i stranačkih poruka, pa tako nedavno okačena stranačka poruka obećava „novi život” starog bioskopa. Ali od toga nema ništa, pošto je u domenu privatne a ne državne inicijative i za to nema zainteresovanih investitora. Ono što bi tu, uključujući i prazan plac ispod bioskopa, mogla da sagradi državna inicijativa, a što treba svim stanovnicima ovog kraja jeste dom zdravlja. Postojećem u Krivolačkoj ulici ne može da priđe ogroman broj pacijenata koji teško hodaju, koji su stari, kao i majke s decom u kolicima i to zbog 30–60 stepenika kojima se domu prilazi preko auto-puta i iz Ustaničke ulice, a ne postoji autobuska linija koja povezuje ulice Vojvode Stepe i Ustaničku, gde se, pored DZ, nalaze i zgrada SO Voždovac i milicijska stanica.

Valjda u ovom delu Voždovca (od Auto-komande do crkve pa i dalje) može napokon, od Drugog svetskog rata, da se uloži neki dinar i izgradi nešto korisno. Tu ne računam rekonstrukciju Ulice vojvode Stepe, gde komunalna infrastruktura ispod ulice nije menjana, a ulica, odnosno trotoar, u donjem delu nije proširena, mada je zbog toga, po sećanjima starijih stanovnika ovog kraja, vršena eksproprijacija po nekoliko kuća u svim ulicama koje izlaze na Vojvode Stepe od Auto-komande do Ulice kralja Vladimira. Da je rekonstrukcija uključila i proširenja, ne bismo iznad Auto-komande imali trotoar širine oko 50 cm.

Ako neće da ulaže država, odnosno Grad, hoće građevinski investitori, kojima je Grad dao odrešene ruke da u ovom kraju rade šta hoće. Pre dvadesetak godina u jednosmernoj Ulici Jove Ilića, širine oko četiri metra, preko puta OŠ „Karađorđe”, sazidan je kompleks zgrada sa po pet, šest nivoa. I onda je krenulo redom. U svim ulicama koje izlaze na Vojvode Stepe, isključivo jednosmernim, počele su između porodičnih kuća da niču zgrade s prizemljem, dva sprata i visokim potkrovljem, što je bio dozvoljeni standard za ovaj kraj. Onda su apetiti porasli, pa su, pre desetak godina počele da se zidaju zgrade s jedan, dva nivoa viška u odnosu na građevinsku dozvolu i predviđeni standard. Niko u Gradu nije reagovao na to, kao ni na pisane prijave komšija. Naprotiv, svi ovakvi objekti ozakonjeni su po Zakonu o ozakonjenju objekata, čak i oni koji su završeni pre godinu-dve, za razliku od porodičnih kuća u ovom kraju, čiji su vlasnici za porodične potrebe podizali potkrovlja i koji su, ko zna pre koliko godina, podneli zahteve za ozakonjenje. Oni još čekaju pa nemaju pravo ni na subvencije za energetsku sanaciju za taj deo kuće.

Sada se u Ulici Jove Ilića zidaju zgrade sa po šest, sedam nivoa, a u uličicama s druge strane Vojvode Stepe standard je promenjen pa se izdaju dozvole za prizemlje, tri sprata i potkrovlje. Za nekoliko godina investitori će opet početi da zidaju nezakonite nivoe, nadležni će verovatno i to da ozakone i tako redom. Sve to na vodovodnoj i kanalizacionoj mreži izgrađenoj 1938. godine. Sve bez kontejnera za đubre, jer niko u novim zgradama neće kontejner ispred zgrade, ali gomile đubreta znaju da naprave. Sve to bez ijednog drveta ili travnjaka, osim pokojeg žbuna ukalupljenog u debeli beton i cement.

I šta je pozitivno u svemu ovome ? Može li „trka” za izdavanjem što više građevinskih dozvola za stanogradnju u Beogradu radi povećanja BDP-a da sanira sve negativne posledice ovakve politike? Posle će da bude – što smo zaradili na mostu, platićemo na ćupriji. Možda bi odgovore na sva ova pitanja mogli da daju predavači na Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, pedesetak metara udaljenoj od bioskopa „Voždovac”, jer bi polaznicima akademije ukazivali na ovaj kraj Beograda kao primer kako ne treba da se radi.

Ovakve građevine se ljudima iz porodičnih kuća nadnose nad krovove, prozore i dvorišta, zaklanjaju im i sunce, i mesec, i nebo, trotoari ispred kuća im se pretvaraju u stalna parkirališta automobila stanara ovih zgrada, drveće i biljke u dvorištima koje su zasadili još njihovi preci polako umiru, a pomoći niotkuda. Ali rešenja o porezu na imovinu redovno stižu vlasnicima kuća. Princip da se deo poreza vrati zajednici od koje je naplaćen kroz izgradnju infrastrukture i slično kao da ne važi. Porez na kuće utroši se na održavanje i energetsku sanaciju višespratnica u Beogradu, što je predviđeno i zakonima koji regulišu ovu oblast, čime se šalje vrlo ružna poruka svima iz kuća, naročito u Beogradu. Zašto i dokle ovako?

Jovanka Klipić,
Beograd, Voždovac