Kad Markes zakloni metu

Mrzim da budem protagonista javnog spektakla. Najgora stvar koja se može desiti piscu sa kontinenta na kome se ne čita jeste to da njegove knjige počnu da se prodaju kao kobasice, rekao je svojevremeno najveći pisac današnjice, legendarni autor „Sto godina samoće”, osamdesetjednogodišnji kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Oduvek stidljiv i oprezan da izbegne goreopisani cirkus, on je ipak ovlastio engleskog profesora Džeralda Martina da napiše njegov životopis. Pozamašna autorizovana biografija Gabrijela Garsije Markesa tek je izašla u Londonu, a glad za nedostižnim latinoameričkim autorom „Sto godina samoće” je toliko globalna da se ova knjiga već prodaje baš onako kako to glavnom junaku priče ne prija: kao kobasica.

Markesov zvanični biograf pisao je knjigu sedamnaest godina, razgovarao sa stotinama piščevih prijatelja, poznanika i rođaka i sa više od hiljadu stranica uspeo je da je skrati na 680, od čega je oko stotinu listova rezervisano za fusnote, i bibliografiju , pa je prema tome nemoguće da je ovako svežu veliku izdavačku kobasicu iko uspeo da za ovih nekoliko dana „proguta”, a kamoli svari. No, da li je tvorac magičnog realizma, koji tvrdi da su njegove fantazije puka superrealnost Latinske Amerike, sada postao „otvorena knjiga”? Ko god se zanima za Markesa, zna da se ovaj pisac susretao sa mnogim svetskim državnicima (više puta je, na primer, na Klintonov zahtev razgovarao sa bivšim predsednikom SAD), bio je posrednik u pregovorima za stišavanje revolucionarnih gerila Kolumbije, ali najduže i najdublje prijateljstvo gaji sa obolelim liderom kubanske revolucije, svojim vršnjakom, Fidelom Kastrom.

Dnevni listovi na španskom jeziku (madridski „Pais) i agencije objavili su istog dana kada se Markesov životopis pojavio u londonskim knjižarama da kolumbijski nobelovac koji živi u Meksiko Sitiju „oseća ogromnu fascinaciju prema onima koji imaju vlast i moć”. Oni citiraju ovlašćenog biografa koji tvrdi da „Markes voli da bude svedok vlasti, da bi preko te bliskosti pratio određene ciljeve”. „Sedamdesetih, bio je neposredni aktivni pobornik kubanske revolucije i kubanskih intervencija u Africi”, ukazuje Martin. Ali svet se promenio i njegove političke aspiracije sada su svedene na odbranu – danas on štiti kubansku revoluciju, koju vidi kao simbol latinoameričke nezavisnosti i dostojanstva, dodaje britanski profesor koji ocenjuje da je Markes u svakom slučaju „intimno povezan sa političkim i istorijskim događajima Latinske Amerike”. Iako se sastajao i sa Felipom Gonzalesom, nekadašnjim španskim premijerom, ili Bil Klintonom kad je bio američki predsednik (i posle toga), ljudi su najviše zainteresovani za Markesovo prijateljstvo sa Fidelom Kastrom, dodaje pisac novoizašle biografije.

Da li je Martin objasnio ovo, za mnoge čudno, prijateljstvo koje nikada nije „socrealistički” uplivalo u Markesov opis, ostaje da se otkrije kad se pročita biografija. Umesto toga, „Politika” donosi izvode iz opisa poslednjeg šestočasovnog susreta između kolumbijskog pisca i obolelog vođe komunističke revolucije. Markes je posle ručka sa Fidelom Kastrom u julu ove godine kao i uvek ćutao. U „Beleškama vašeg drugara” (9. jul 2008), Fidel Kastro je napisao o tom prijateljstvu više nego što se znalo do sada.

Odlučio sam da se odmorim, piše Kastro, i da se sastanem sa Gabom i njegovom ženom Mersedes Barča, koji su u poseti Kubi do jedanaestog (jula). „Tako sam želeo da s njima porazgovaram, da se prisetimo nekih detalja iz našeg gotovo poluvekovnog iskrenog prijateljstva. Naša novinska agencija je na preporuku Čea (Če Gevara) tek bila rođena, i uposlila je, među ostalim, skromnog kolumbijskog novinara po imenu Gabrijel Garsija Markes. Ni na kraj pameti ni Prensi Latini, ni Gabu, nije tada bilo da će ovaj sin poštanskog službenika sahranjenog na plantažama banana Jenki kompanije biti dobitnik Nobelove nagrade.”

Lekovito druženje sa Markesom

Naše prijateljstvo, piše Kastro, negovano je tolikih godina, potkrepljivano stotinama razgovara, „koji su uvek bili meni izuzetno prijatni”: „Razgovor sa Garsijom Markesom i Mersedes, kad god bi došli na Kubu, a to se uvek dešavalo češće nego jednom godišnje, imao je lekovito dejstvo s obzirom na ogromne tenzije, nesvesne ali stalne, kojima sam kao lider kubanske revolucije bio izložen.

 Kastro se u digresiji vraća u Kolumbiju, gde mu je prilikom tog iberoameričkog samita Garsija Markes „spasao život”. Posle zvaničnih susreta, domaćini su organizovali obilazak stare Kartahene u kočijama. Službenici zaduženi za bezbednost rekli su Kastru da ne bi bilo preporučljivo da on krene u takvu turu. Mislio je da je njihova zabrinutost neosnovana, iako je, kako kaže „uvek poštovao profesionalce i sarađivao sa bezbednjacima”. Gabo je stajao tu blizu, pa ga je u šali Kastro pozvao: „Popni se s nama u ovu kočiju, da ne počnu da pucaju.” Tako je i uradio, a Kastro je još stigao da dovikne Mercedes: „Bićeš najmlađa udovica.” Kasnije se ispostavilo da su snajperisti raspoređeni po okolnim zidinama odustali, jer im je „Gabo zaklonio metu”. „Juče, za vreme našeg razgovora, setio sam se te epizode, i zamolio sam njega i Mersedes, koja je olimpijski šampion u pamćenju činjenica i brojeva, da se prisete niza događaja, na Kubi i u inostranstvu, kojima smo zajedno prisustvovali, piše Kastro i dodaje da je delove ovog susreta filmovala jedna kubanska filmografska ekipa.

Dijetalna disciplina Fidela Kastra

Kastro otkriva da ih je pozvao na ručak, „nešto što nisam do sada uradio ni sa jednim od svojih posetilaca, za ove protekle dve godine otkako sam se razboleo”. Oni su ručali svoje, a Kastro se „disciplinovano pridržavao svoje dijete, od koje „ni za milimetar nije odstupio”, „ne da bi dodao još koju godinu svom životu” već da bih „vreme koje mi je preostalo učinio produktivnijim”.

Pišući ovom prilikom o Garsiji Markesu, Kastro priznaje da je na početku njihovog poznanstva „gajio izvesne predrasude o ovom intelektualcu sa čudovišnim osećajem za fantaziju”. Nisam tada ni sanjao koliko realizma čuči u njegovom duhu, dodaje bolesnik.

Kad su se rastajali Kastro im je rekao da se „ovako divno nije proveo otkako se razboleo”. Njegov stari drug mu je odgovorio: „Biće još prilike.”

Uobičajena uteha kada se rastaju dva vršnjaka, obojica prešla osamdesetu. Istorija je još daleko od objašnjenja „hemijske reakcije koja je učinila prijateljima” ovu dvojicu ljudi posvećenu tako različitim profesijama. A na čitaocima je da u skladu sa Markesovom poetikom nad fragmentima nagrade kakvu god hoće fantaziju.

Zorana Šuvaković