Odlazak nesalomivog

Karl-Hajnc Šnelinger (Diren, 31. mart 1939 – Milano, 20. maj 2024) bio je idealan nemački fudbaler kakvog zamišljamo: dobar tehničar, iznad svega pouzdan, stiže svuda, čvrst kao kamen, neumoran, odličan u skoku... I nesalomivog duha.

Na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1970. je u polufinalu, protiv Italije, u 90. minutu postigao svoj jedini gol za reprezentaciju (odigrao 47 utakmice) i iščupao joj šansu da u produžecima ode u finale. Nije joj uspelo (u jednom od najneizvesnijih okršaja u istoriji fudbala „azuri” su pobedili s 4:3), a da jeste Brazilu s Peleom bi bilo, verovatno, mnogo teže da osvoji treću titulu svetskog prvaka (Italijane su pobedili s 4:1).

Bilo je to Šnelingeru četvrto svetsko prvenstvo (ukupno odigrao 17 utakmica na njima). Na prvo, 1958. u Švedskoj, poverenje čuvenog selektora Sepa Herbergera je stekao igrajući za poluamaterski klub iz svog rodnog mesta – Diren 99!? Doduše, u to vreme u Zapadnoj Nemačkoj nije postojala jedinstvena liga, nego su se regionalni prvaci po kup-sistemu borili da osvoje prvenstvo države.

Odmah posle Svetskog prvenstva Šnelinger je prešao u Keln, giganta iz komšiluka. I s njim je postao šampion 1962, u poslednjoj sezoni pre osnivanja Bundes lige.

Na Svetskom prvenstvu te godine u Čileu Zapadna Nemačka, koja je na dva prethodna šampionata izbacivala Jugoslaviju, konačno je dolijala. „Plavi” su je izbacili u četvrtfinalu s 1:0.

To je jedini šampionat sveta na kome Šnelinger nije stigao u polufinale. Bez obzira na to u anketi pariskog „Frans fudbala” za najboljeg fudbalera Starog kontinenta zauzeo je treće mesto (razume se, u otadžbini te godine nije imao premca). Za klasičnog odbrambenog igrača izuzetno priznanje.

Naredne godine je postao gastarbajter. Bio je među prvim nemačkim fudbalerima, koji su napustili svoju zemlju. Pristupio je Mantovi, ali je to bio mali klub za njega, pa je već posle godinu dana pozvala Roma s kojom je 1964. osvojio Kup Italije.

Međutim, i tamo se zadržao samo jednu sezonu. Velikom Milanu (prvak Evrope 1963) bio je potreban takav igrač, a Šnelinger je u njemu bio nezamenljiv gotovo celu deceniju (1965-1974). Osvojio je sve što je postojalo tada, kako u Italiji (nacionalni kup 1967, 1972. i 1973. i prvenstvo 1968), tako i u Evropi (Kup pobednika kupova 1968. i 1973. i Kup evropskih šampiona 1969) i na svetu (Interkontinentalni kup 1969). U svojoj poslednjoj sezoni u Italiji imao je priliku da treći put uzastopno osvoji Kup kupova, ali je Milan u finalu neočekivano izgubio od istočnonemačkog Magdeburga.

Posle toga se vratio u domovinu. Karijeru je završio 1975. u Tenis Borusiji iz Berlina. Život je nastavio bez fudbala i bez Nemačke – živeo je u Italiji kao biznismen.

Imao je peh da igra za reprezentaciju između dva šampionata na kojima je osvojila svetsko prvenstvo (1954. u Švajcarskoj i 1974. kod kuće). Na pragu najvećeg uspeha bio je 1966. Međutim, u finalu Svetskog prvenstva u Londonu Zapadna Nemačka je izgubila od Engleske na produžetke s 4:2. Oko trećeg gola domaćina se lome koplja da li je lopta, posle odbijanja od prečke, prešla gol-liniju. Da se ustanovi korišćena je i savremena tehnologija.

Dva puta je igrao za tim sveta. Protiv Engleske 1963. u Londonu, kada je u sastavu bio i naš golman Milutin Šoškić, i Španije 1967. u Madridu. Kada je 27. septembra 1964. u Beogradu, na stadionu JNA, Jugoslavija igrala protiv reprezentacije Evrope za žrtve zemljotresa u Skoplju, u ekipi Starog kontinenta, koja je pobedila sa 7:2, bio je i Šnelinger.