Poezija ništavila

Tekst „Šuma blista” Milene Marković (adaptacija Tomi Janežič) predstavlja poetsko uranjanje u tmurne živote grupe posrnulih nesrećnika. Radnja se dešava jedne noći, u kafani, nasukanoj u sredini ničega, prepuštenoj postojanom toku laganog umiranja.

Tekst je vredan zbog poetičnog uobličenja života bez nade i vizije, gušenja u mulju ništavila. Sa druge strane, nedostaje mu dramska i scenska izazovnost. Komad više predstavlja lirski mozaik fragmenata ljudskih sudbina, poeziju mraka, a manje dramu koja može da uzbudljivo oživi na sceni. On nosi odbleske emocija, ponekad vrtoglavo snažne, ali ne poseduje duboku, postojanu dramsku snagu. Tekst, dakle, nema opipljive scenske potencijale, zbog čega nije pouzdan materijal za građenje predstave. 

Reditelj Tomi Janežič je skoro sasvim ogolio scenu. U prvi plan je postavio to poetsko ništavilo, dosledno insistirajući na naturalističkom prikazu praznine i beznađa. Glumci precizno i detaljno, usporeno i često statično, sa mnogo namernih, praznih hodova u igri, oblikuju tu plejadu ljudskih ruševina. Zbog radikalnog naturalizma u igri, koji podrazumeva i to da je govor glumaca ponekad jedva čujan i nerazumljiv, uveden je titl.

Jasna Đuričić neposredno igra Macu, pevačicu u kafani, rezigniranu, smrvljenu životom. Boris Isaković nastupa u ulozi bivšeg trenera nekog lokalnog kluba, sada barmena i izbacivača, vidno umornog, istrošenog, zapuštenog. Vlastimir Đuza Stojiljković posebno toplo i ljudski igra Srećka, strašno tužnog, slomljenog samoćom. Srđan Timarov stvara lik nabusitog, nasilnog, netrpeljivog Loleta, a Nenad Ćirić autoritativnog gazdu kafane kod koga, ponekad, ipak, iskrsne neki retki humani gest. Anđela Stamenković, Milica Grujičić, Milena Predić, Violeta Mitrović, Lidija Andonov, Sofija Juričanin, Ana Marković i Suzana Lukić stilski ujednačeno, igraju devojke, žrtve svojih nada i želja za dostojnijim životima. One se neizmrsivo upliću u mrežu prostitucije...

U predstavu, kao i u tekst, uključeno je nekoliko songova čija funkcija nije uvek sasvim jasna, prevashodno zbog bizarnosti njihovih tekstova. Oni često obiluju pomalo čudnim, nezgrapnim, slabo komunikativnim metaforama koje, kao takve, nemaju poetsku funkciju. Stihovi su često prilično grubi, ponekad očigledni do (namerne) banalnosti, skoro i da zalaze na polje treš/pank estetike. Nemaju, dakle, suptilnost, prepoznatljivu metaforičnost, niti univerzalnostkoji bi im dali poetski smisao. Izuzetak je song „Majčice”, čije horsko izvođenje ima bitan emotivni učinak.

Predstavu karakteriše stalni kontrast između mučne, tamne i isprazne svakodnevice aktera i njihovih lirskih uspomena na prošlost. Oni se neprestano sećaju prošlosti;prošlost je izvor nekakve sigurnosti, i sadašnjost čini podnošljivijom. Nostalgija je emotivno utočište, azil za gubitnike, zakucane na marginama života. Ako je to anemično, kilavo preživljavanje, uopšte, moguće nazvati životom.

Predstava počinje emitovanjem pesme „Šuma blista šuma peva” Dragana Lakovića, u nelagodnom mraku, što označava tu tipičnu težnju za povratkom u bezbrižnost detinjstva, neokrnjenog, izolovanog od stalnih bolova stvarnosti.Nije, dakle, sporno da u predstavi „Šuma blista” ima zaista dirljivih, poetičnih momenata, kao ni to da je rediteljski pristup Tomija Janežiča vrlo zanimljiv i značajan, u pogledu pomeranja granica pozorišnog izraza u Srbiji. Zato vaš kritičar nikako ne smatra da je predstava sasvim promašena, što je, verovatno, bilo mišljenje dobrog dela publike koji je napustio salutokom prvog repriznog izvođenja (neki, čak, vrlo ljutito).

Ipak, glavni utisak je da je predstava, u celini, zbog nedostatka ozbiljnijih sukoba, dublje razrade likova i razvoja događaja koji definišu tekst, monotona i nedovoljno vredna.