Demokratija u opasnosti

Više od četiri milijarde ljudi širom sveta, od Indije, preko Evropske unije do SAD, ove godine izlazi na izbore testirajući demokratiju čije je globalno zdravlje poslednje decenije toliko narušeno da mnogi smatraju da bi, ostavljena bez daha, morala da bude stavljena na intenzivnu negu.

Ratovi, konflikti, trka u naoružanju, klima pesimizma, ekonomske nepravde, rastuće socijalne i demografske nejednakosti, renesansa nacionalizma, usponi fašizma, homofobije, autoritarnosti i „neliberalnih demokratija”, govor mržnje, strahovi od progresivnih promena vezani za toleranciju prema različitosti, borba desnice za čuvanje nacionalnih suvereniteta i tradicionalnih vrednosti religije i porodice, pad poverenja u institucije, finansijske i migrantske krize, ignorisanje ljudskih i prava žena i manjina, ugrožene slobode medija, kampanje dezinformacija i lažnih vesti koju generiše veštačka inteligencija, tajnovite tehnologije, manipulacija javnim mnjenjem, korupcija – dug je spisak svega što utiče da se zamrače horizonti demokratije.

Kvalitet demokratije vratio se na nivoe od pre blizu četiri decenije, a od 2018. više zemalja nazaduje nego što demokratski napreduje. Procene kažu da iako deo globalne populacije ima neku vrstu demokratije, manje od osam procenata živi u „punoj demokratiji”. Tri četvrtine sveta je pod autoritarnim režimima.

„Zabrinuti smo zbog negativnih efekata koje erozija demokratije ima na ljudska prava”, kaže Sajmon Voker, šef sekcije za vladavinu prava i demokratiju komisije UN za ljudska prava. „Mnogi ljudi osećaju se zapostavljeno kao da demokratija nije ispunila svoja obećanja.”

Svet je poprilično u rasulu. Izbori su nekada rešavali političke dileme, barem za neko vreme. To više nije slučaj. Prevladava kolektivno nepoverenje, a nesklad između demokratije kao projekta i demokratije kao budućnosti postao je središte krize koja se proširila Zapadom. Proroci apokalipse demokratije su sve glasniji.

Kako se dospelo do ovako haotičnog stanja?

U prvoj liniji krivaca po pravilu su političari, ali pitanje je koji političari. Odgovor zavisi od ideoloških pozicija kritičara. Oni sa liberalnog spektra optužuju desne populiste, nacionaliste i autoritarne demagoge. Oni koji glasaju za desnicu krive liberale da ignorišu običan narod i da svu moć prebacuju tržištima i surovim korporacijama, da otvaraju granice „stranim” verama i kulturama.

„Desnica je nostalgična za prošlošću. Levica je nostalgična za nestalom budućnošću. Radikalno različiti po svojim ciljevima, imaju jednu zajednički tačku: apokaliptičnu maštu”, piše ugledni komentator Ivan Krastev, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji.

Polarizacija jakih emotivnih naboja suspenduje toleranciju. Žrtva je demokratije. Da je u opasnosti misle i u Evropskoj uniji. Iako većina građana EU smatra da su njihove zemlje demokratske, u Francuskoj, Grčkoj i Mađarskoj u to više ne veruju.

Slično je i u Sjedinjenim Državama, posebno od kako je Donald Tramp osporavao rezultate izbora i odbijao da prihvati demokratske norme. Predsednik Džo Bajden nije slučajno borbu demokratije protiv autokratije proglasio za spoljnopolitički prioritet svog prvog mandata.

Da li demokratija može da ispuni očekivanja onih koji žive u „hibridom okruženju” dok lučonoše sloboda više zanima profit nego promocija demokratije? Kako regrutovati borce za slobodu dok se istovremeno sramno koketira sa autokratama? Tako je nekada bilo sa šahom Rezom Pahlavijem u Iranu ili Muamerom Gadafijem u Libiji, tako je danas sa princem Salmanom u Rijadu ili Abdul Fatah el Sisijem u Kairu. Kalkulantsko tolerisanje despota učinilo je da globalni Jug nije pritisnut ljudskim pravima i ne zanima ga da se upliće u rat u Ukrajini, ponajmanje da se solidariše sa bogatim i sebičnim Zapadom.

Jedna od privlačnosti demokratije je njena „realna utopija”. Racionalnost tehnokratskog pristupa svedenog samo na tržišna predviđanja, stope rasta i statističke tabele je sušta suprotnost principima sloboda, pa i neizvesnosti koje demokratija podrazumeva.

Istinskoj demokratiji neophodna je drama, pisao je Aleksis de Tokvil u čuvenoj knjizi „Demokratija u Americi”. „Kako se izbori približavaju, intrige su sve aktivnije a agitacija življa i sve šira. Čitava nacija zapada u stanje groznice... Čim se rezultati objave... sve utihne.”

Demokratija bi trebalo da bude svojevrsna kolektivna terapija, a kako se došlo do toga da ni izbori više nisu garant demokratije? Sve je ugroženije ostvarivanja univerzalnog prava da građani ispoljavanjem slobodne volje, mišljena, okupljanja i udruživanja učestvuju u javnim poslovima.

„Izbori gube svoju uverljivost kada ne uspeju da nas uvere da se suočavamo sa krizom bez presedana i da je u našoj moći da je izbegnemo”, zaključuje Krastev razmišljanja o „banalizaciji katastrofe” koja je preduslov da demokratija funkcioniše.

Demokratska vladavina ne može samo da bude za narod već mora da potiče iz naroda. Izbori su prilika da se vlasti promene, ili nagrade, ali građani širom sveta su sve više uvereni da njihov glas ne znači ništa. Otuda se čuje pitanje može li demokratija da preživi 2024.

Demokratija nije samo politički ideal, već stvarnost koja kolekcijom zajedničkih akcija treba da obezbedi slobode i prosperitet. Demokratije su i ranije bile suočene sa izazovima, a nema sumnje da su ovi današnji veoma ozbiljni.

Liberalizam je tokom poslednja dva veka prerastao u sistem koji ne samo da uvažava individualno pravo izbora, već je insistirao na vladavini prava, razdvojenosti tri grane vlasti, slobodnom sudstvu i medijima, slobodnim izborima, toleranciji. Zašto su onda autokrate u naletu?

Opčinjen individualnim, liberalizam je zapostavio socijalne veze koje prethode individualnim opredeljenjima: etničke, religijske i pripadnosti zemlji, kolektivne istorije i kulture, porodice – kategorijama koje se ne biraju već dobijaju rođenjem.

Desni populisti, suverenisti, nacionalisti ili tradicionalisti vešto igraju na tu kartu ugrožavajući temelje demokratije. Traže moćnog vođu koji će im sačuvati svetinje društva i sprečiti moralni haos. Ovo vreme je na njihovoj strani.

Bez obzira ko sve ove godine pobedi na izborima u nekih 60 država sveta, demokratija ne sme da odustane od svojih ambicija, ali liberalni poredak mora da bude svestan sopstvenih ograničenja. Biće neophodne inovativne ideje da bi preživeo. Možda demokratiji nedostaje – demokratizacija.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista