Tvoj život je tvoje telo

77. KAN

Kan – Način na koji je u svojoj 81. godini seo i ustao sa omanjeg taburea na krovnoj terasi kanskog hotela „Mariot”, dok je vođen ovaj razgovor specijalno za „Politiku”, ubedio me je da kultni kanadski reditelj Dejvid Kronenberg ima više energije, snage i telesne gipkosti od mene.

Sa izgledom rokenrol zvezde, sa osmehom i smirenošću tokom odgovaranja na pitanja, ovaj majstor žanrovskog filma koji već pola veka istražuje slabost i podmuklost ljudskog organizma u filmovima poput: „Besnilo”, „Drhtanje”, „Muva”, „Pauk”, „Goli ručak”, „Sudar”, „Videodrom”, „Egzistens”, „Zločin budućnosti”, u svom novom delu „Pokrov” (The Shrouds, MCF ga je otkupio za Srbiju) sa kojim se takmiči za „Zlatnu palmu” progovara o konačnoj izdaji ljudskog tela. O smrti. „Pokrov”, u kojem glavne uloge tumače Vensan Kasel i Dajan Kruger, inspirisan je tugom zbog gubitka supruge Kerolin Kronenberg, filmske montažerke koja je bila njegov veliki oslonac čak 43 godine, a na ovu temu Kronenberg samo kaže: „Ovaj film je fikcionalizacija nekih stvarnih emocija, nekih stvarnih ljudi, ali nije autobiografski i postoji sam za sebe bez obzira na to da li ljudi znaju nešto o meni i mojoj supruzi”...

Dok sam gledala „Pokrov” razmišljala sam o sopstvenoj smrtnosti, da li vam je bila namera da nas podsetite da ne možemo da živimo večno?

Da, jeste, uvek raspravljam o ljudskom stanju. To je zaista tema umetničkog filma, mislim da istražujem šta znači biti čovek. U mom slučaju, a ja ne verujem u zagrobni život, uvek razmišljam o tome šta bi prošireni humanoid mogao da znači, a šta ne. U filmu postoji taj „izum” s kojim je porodicama preminulog omogućeno praćenje promena tela u grobu, kao način olakšanja tuge, dakle nečeg što je ispod svih nedostataka u tehnologiji. I uvek postoji humor, jer je mehanizam preživljavanja koji su ljudi razvili upravo to da budemo smešni i da se šalimo u vezi sa užasnim stvarima. Mi smo u stanju da nekako preživimo katastrofe kroz humor kao snažni odbrambeni mehanizam. Uvek postoji taj ton u mojim filmovima i u ovom filmu. Mislim da je „Pokrov” i prilično smešan film.

Da li biste ovo nazvali svojim najličnijim filmom?

Da, pretpostavljam da jeste. Za mene kao umetnika, sve je lično. Zato što imam samo svoje životno iskustvo da stvaram stvari iz filma u dvosmernom procesu. Ali, ako se malo izmaknem, kažem da postoje neke zasluge za moj život i moje iskustvo. „Pokrov” je ipak u velikoj meri neka vrsta izmišljene verzije mog života. A druge stvari su ili dalje ili bliže.

Zanimljivo je da ste snimali bez američkih glumaca?

Jer moji američki glumci ne rade u Evropi. Da, zanimljivo je. Provodio sam mnogo vremena u Parizu i osećao sam se kao kod kuće. Moj francuski nije neverovatan, ali govorim francuski. I mislim da znate, u Kanadi je naš senzibilitet mnogo više orijentisan na Evropu nego na Amerikance koji su veoma introspektivni, ali još imamo kraljicu na našim novčanicama. Bliže su nam veze sa Evropom pa tek potom sa susednom Amerikom i to je negde prirodno. Uz to zbog štrajka američkih glumaca u vreme kada sam počinjao snimanje bilo je nemoguće angažovati nekog od njih, to nije dolazilo u obzir.

Izabrali ste za glavnog glumca francusku zvezdu Vensana Kasela, da li zato što neverovatno liči na vas? 

Iskreno, to je slučajnost jer sam zaista mnogo lepši, ha, ha. Mnogi ljudi su mi rekli da on liči na mene, ali je to verovatno zbog kose i boje njegovih očiju. Dakle, to je bila čudna vrsta veze, ali i nije baš pokušavao da me imitira. Ni u govoru ni u izgledu. Vensan govori veoma brzo i agresivno i to čini veoma prirodno. I moj govor je neka vrsta mlaznjaka, možda malo nežnijeg, i to sve zajedno je bila naša zajednička šala. Pošto je u filmu toliko mnogo dijaloga on je na kraju usvojio moj način govora i stvar je uspela.

Vaše filmske teme čini ljudsko telo, lice, glas, ljudski um, zašto?

To je moja, naša tema i razvijam je tako da izgleda prirodno, poput vajara koji vaja ljude. Za mene kao filmskog stvaraoca ljudsko telo je nešto prirodno i normalno. Ako ste egzistencijalista i ateista poput mene smatraćete: „Tvoj život je tvoje telo”. I kada ti telo umre, možeš da čuješ: „Oh, ti nikad nisi postojao”. Dakle, prihvatanje tog razmišljanja je filozofski poduhvat. A ako ste poput lika Karša u mom filmu, to je ono o čemu razmišljate. Kada sam počeo da studiram mislio sam da ću biti naučnik koji se bavi organskom hemijom, a onda sam shvatio da za to baš i nisam imao temperament. Kao filmski stvaralac, mogu da izmislim sopstvenu nauku, mnogo je uzbudljivije to raditi. Ljudsko telo je izvanredno, neki veoma ozbiljni naučnici kažu da je ljudski mozak najsloženija struktura u celom univerzumu. Zato što je taj mozak impresivan. Sunce je impresivno, ali nije tako složeno, hrana je impresivna, ali nije tako složena. A naši mali mozgovi su neverovatno složeni sa trilionima ćelija, neurona tako da sam fasciniran unutrašnjošću ljudskog tela.

U jednom trenutku u filmu vidimo glumca koji tečno govori na srpskom jeziku, ko je on?

Moj menadžer filmskih lokacija Srđan Vilotijević. On izgleda odlično i talentovan je i za glumu, pa sam mu dao ulogu i tako je obavio i dodatni posao. Srđan je sjajan u svom poslu, a odličan je i kao glumac.

Da li je rad na ovom filmu imao i neku vrstu terapeutskog dejstva na vas?

Terapeutsko? Uopšte nije terapeutsko, ovo je bio način da se uključim u stvarnost. Zaista je veoma detinjasto snimati film, imate glumce koji se pretvaraju da su drugi ljudi, a vi ih slikate. Ovaj događaj u mom životu kada je žena koja je bila uz mene 43 godine otišla, nije mi dao blagoslov da snimam film. Jedan italijanski psihoanalitičar, veliki filmski entuzijasta, posetio me je u Torontu da pričamo o njegovoj filmskoj knjizi i u jednom me je trenutku pitao: „Kako se nosite sa tugom?”, a  ja sam rekao: „Pa ja patim”. Onda mi je on rekao da je to sjajno i da mi ne treba nikakva terapija, jer je patnja nešto što je realnost i nema izlaza iz toga. Ja znam da moju suprugu neću videti u raju jer ne verujem u zagrobni život, ali imam pravo da za njom patim i da uživam uz svoju decu i unuke. To nije terapija. To je sreća, život ide dalje i ja ga nastavljam sa svojom porodicom.

I dalje osećate radost i entuzijazam kada radite svoj posao?

O da,  prelepo je. Cela moja ekipa je došla iz Kanade da bude ovde u Kanu. Bez obzira na to koliko je film mračan iskustvo na filmskom setu je puno ljubavi i naklonosti i uzbuđenja za stvaranje. To je grupa ljudi koja stvara zajedno i ja s tom grupom radim mnogo, mnogo godina. Sa scenografom Karol Šper čitavih 50 godina. Sjajan je to osećaj, kao da smo porodica i svi ovo radimo zajedno i pokušavamo da ohrabrimo jedni druge. Ja volim da radim u ljubavi i u miru.

I da vozite „teslu”?

Tako da volim „teslu”. Nekada sam se trkao automobilima i motociklima. Volim motor sa unutrašnjim sagorevanjem, ali to je bila katastrofa. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je užasan. Ima previše delova. Zagađuje, užasno je. Električni motor je fantastičan. „Tesla” je tako brz, tako tih i tako neverovatan. I mislim da je to najbolji automobil koji sam ikada imao.

Nesporan je vaš uticaj na mlađe filmske autore, šta kažete na to?

Ne razmišljam o svom nasleđu, jer nad tim nemam kontrolu. Interesantno mi je da mlade filmske autorke, poput Žilije Dikorno, kažu da sam ja na njih uticao i to mi je veoma drago. Neko je dobio kreativno ohrabrenje. Moj rad je divan jer je uvek bio težak, ali ne brine me šta se posle dešava sa tim šta sam uradio.

Da li je „Pokrov” vaš poslednji film?

Mislim da sam za svaki svoj film rekao da je poslednji, jer se nikad ne zna šta nosi dan a šta noć. Međutim, nikada nisam tako decidirano poput Stivena Soderberga rekao: „To je to, završio sam”. Nikad nisam rekao da se penzionišem. Ali, rekao sam da bi ovo mogao biti moj poslednji film jer imam 81 godinu. Otkud meni toliko godina? Stariji ljudi ponekad ne mogu da hodaju, pa kako onda da mislite da mogu da nastavim da snimam filmove. Srećom, dobro hodam, ali filmovi oduzimaju mnogo energije, mnogo izdržljivosti i mnogo snage mozga. I mogli biste pomisliti da jednog dana možda više neću moći.