Usamljenost u mnoštvu

IZNAD GRADA

Ivana Mihić

Ceo dan je proveo tumarajući gradom, sasvim besciljno. Krstario je ulicama prepuštajući se vetru da ga usmerava u pravcima po nahođenju same prirode. Fasade zgrada išarane većinom besmislenim grafitima nizale su se maltene se stapajući jedna u drugu. Vekovi različitih arhitektonskih građevinskih dela gubili su svoj izgled, stil, autentičnost, originalnost i vrednost zatrpani slovima, šarama, žvrljotinama, likovima ljudi, strip junaka, životinja… Činilo mu se kao da hoda kroz ulice smrtno ranjenih stvaralaca autorskih dela iz vremena prošlog kojima su koplja u leđa zarili sprejevi ideja vremena sadašnjeg.

Umoran, seo je na kamenu kantu za otpatke. Ispred njega prostirao se trg po kome su se kretali ljudi kao u kakvoj kompjuterskoj igrici. Trg bez drveća, bez cveća, sam po sebi delovao je prazno iako prepun hodača. Bleda ljudska lica, bezizražajna, ženski pol većinom istovetnih glava i tela, a muški samo sa razlikom u kosmatosti lobanje. Pre nekoliko godina ovakvi prizori bili su mu smešni. Tragikomični. Ali, više mu nije bilo do smeha. 

D skoro je imao s kim da se smeje. I onda kada se nije slagao sa mišljenjem sagovornika, sa njim je ipak mogao i želeo da se zajedno smeje. A onda, došlo je do takvih razmimoilaženja u stavovima, principima, načelima… koji su postali nepremostivi do te mere da je sebi postavio pitanje svrhe bilo kakvog dijaloga, a ponajmanje smeha. Jer, smejanjem čovek ne samo da otkriva svoje zube, on otkriva i svoju dušu, ali može da ukaže i na slabosti i ranjivosti. Ako onaj sa kojim se smeješ u društvu to zloupotrebi, onda smeh prestaje. Serotoninovo mesto zauzima adrenalin. I tu je onda kraj.

Ustao je i krenuo ravnodušnim korakom preko trga. Zašao je ponovo u stambene četvrti carstva grafita u centru grada i zastao. Ispred njega, na jednoj kući stajala je tabla sa uklesanim slovima koja su izgledala kao da se guše ili dave pod najezdom grafita. Na tabli je pisalo: „U ovoj kući rodio se, živeo i stvarao sve do svoje smrti, jedan od naših najznačajnijih naučnika…” , ali njegovo ime bilo je zamrljano do neprepoznatljivosti. Stajao je i posmatrao tablu na način koji je podsećao na stajanje pred slikom u muzeju čiji smisao želimo da otkrijemo. Okrenuo se i nastavio nizbrdo ulicom koja je vodila do ušća velike reke. Huk vode nije mu više unosio ni mir, ni nemir. Zalazak sunca usmerio mu je pogled na zapad. Ni o simbolici strana sveta nije imao sa kim da polemiše. 

Seo je na stepenište keja, na samo nekoliko metara od reke. Na poslednjem stepeniku pri vodi ležala je knjiga čije su korice vlažili slatkovodni talasići. Pružio je ruku i uzeo knjigu čije su se stranice same razdvojile. Zenice su mu šetale po rečenicama: „Na Zapadu vlada nemir. Kao grudva snijega kad se kotrlja pa raste, tako je nemir na Zapadu naglo rastao. Rastao je naglo i narastao je toliko u našem stoljeću, da je zapadno čovječanstvo dovedeno do neprestajućeg strahoznanja od onoga što će doći i do rastrojstva živaca i često – nikad češće u istoriji svijeta – do ludila. Uzrok zapadnom nemiru isti je kao uzrok nemiru Adama i Eve kad su okrenuli leđa Bogu Tvorcu a lice satani; isti je kao i nemir u Kainu, koji ubi pravednoga brata Avelja; isti kao i nemir u cara Saula, kad je otpočeo goniti pravednoga Davida; isti kao i nemir u Ahitofela, koji izdade svoga gospodara cara Davida, i na kraju se objesi; isti kao i nemir u Jude Iskariotskot koji prodade za proklete pare Jevrejima svoga Učitelja i Gospoda, pa sav drhteći od novog nepojamnog straha i užasa ode u Kedronski potok pa se objesi, i prepuče mu utroba i drob mu se prosu po zemlji. [...] ”

Prepoznao je autora. Znao je reči i delo Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. I, najzad, poželeo je da izrekne svoju reč na njegove reči, prvi put nakon dužeg vremena da ga je „sagovornik” tako živo pokrenuo na diskusiju. Nastavio je da čita. „Na Zapadu je nemir. Taj nemir stvorila je mašta učenih zapadnjaka, koja ih je ljuto zavarala. Mašta im je poništila sva rješenja, kojim su živjeli u miru preci njihovi, i sva praiskonska pitanja otvorila ponovo kao raščešane rane. Zbog toga je na Zapadu sve postalo pitanjem, i sve stavljeno pod pitanje: i Bog i duša i moral, i brak, i porodica, i društvo, i država, i ovaj svijet, i onaj svijet. Sve je samo pitanje i pitanje: pitanje lično, pitanje socijalno, pitanje državno, pitanje moralno, pitanje ekonomsko, pitanja i pitanja i samo pitanja. Ni jedno pitanje zapadna nauka nije riješila.”

Uh, kako je poželeo Velimirovića da ispita: šta je onda na Istoku, šta ovde na Balkanu? Reka je pomerila stranice i otkrila reči: „A Balkan? Balkan naročito, mora se uzdići iznad lažnog mira Istoka i jezivog nemira Zapada; iznad istočne filosofije, koja misli da je riješila sva pitanja, i iznad zapadne nauke, koja sama priznaje da je sve stavila pod pitanje i da nije riješila ništa. Balkan mora biti ispunjen mirom koji prevazilazi razum ljudski, mirom koji je Hristos dao svojim apostolima govoreći: mir svoj dajem vam! Mir koji znači radost i ljubav i život. Riječju, mir koji je u Bogu i od Boga.”

Zatvorio je stranice. Ustao je i okliznuo se. Ispuštenu knjigu je dočekao mutni talas i povukao je u dubinu. Na nebu su se zahuktavali oblaci kumulonimbusi. Počeo je da duva vetar koji je nagoveštavao oluju. Uzdahnuo je duboko. Nije više imao snage. Nije imao ni snage ni volje. Umorio se. Umorio se od usamljenosti. 

Iznenada, iz samog neba pružila se sjajna igla kroz koju se protezao konac nepregledne dužine. Igla je prvo krenula da ušiva rasparano nebo i da spaja oblake. Potom je sitnim štepom vraćala prirodu u prethodno stanje: lišće i grančice na drveće, iščupana stabla u zemlju, latice na cveće… a duplim bodom da krpi asfalt na drumu, razrušene fasade kuća, žice na banderama… Veliki tuš je završavao pranje a četke ribanje uprljanih fasada. Stotine malih fenova sletelo je na zemlju i počelo sa isušivanjem površina a hiljade šestara i lenjira otpočelo je sa premeravanjima zemljišta. Milioni malih digitrona startovalo je sa preračunavanjem. Bezbroj makaza vraćalo je izgled žena u njihov prirodni. Zahuktala atmosfera potrajala je tridesetak minuta a onda je nastao smiraj. 

Sa neba je doletela gomila letaka. Jedan je pao i njemu u ruke. Pisalo je: „U ovom životu nije teško mreti. Izgraditi život, daleko je teže.” Majakovski.