Ogorčenje u Sarajevu zbog slabe podrške u GS UN

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – „Srbi su možda izgubili glasanje o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN, ali Sjedinjene Države, Nemačka i ostali predlagači nisu dobili podršku koju su očekivali od drugih zemalja”, rezimira za beogradske medije Timoti Les, istraživač u Centru za geopolitiku Univerziteta u Kembridžu, prenosi Radio-televizija RS.

Već u prvim danima posle usvajanja rezolucije ispostavilo se da predviđanja predlagača nisu bila dovoljno promišljena, osim ako cilj nije bio podgrevanje nepoverenja. Posledice su se pokazale problematičnim za odnose u BiH.

Na primer, iz Banjaluke, odakle su i ranije dovođeni u pitanje narativ Sarajeva o razmerama stradanja u julu 1995. godine i kvalifikacija zločina, sada, sem najave o ponudi drugom entitetu za mirni razlaz, najavljuju i štampanje brošure sa spiskom živih osoba koje se nalaze na popisu žrtava u Potočarima.

Dok se u Sarajevu neki političari ponašaju slavodobitno, a među njima i bošnjački član Predsedništva BiH Denis Bećirović, uveravajući da je „BiH ubedljivo pobedila”, u tamošnjoj javnosti je buknulo ogorčenje. „Od 193 zemlje, 109 nije bilo za rezoluciju, 84 jeste. I kakav je to uspeh?”, pita poznati novinar Senad Hadžifejzović, koji smatra da Srebrenica, kao i Ruanda, „traži konsenzus, jedan glas čitavog sveta”.

U analizama se uglavnom pretpostavlja da su zapadne zemlje unapred bile upoznate s ishodom rezolucije, prevashodno zbog predanog angažmana srpske diplomatije, koja je svetu uspela da objasni važnost inkluzivnosti u osetljivim pitanjima.

Zato su predlagači prešli na rezervni plan. Shvativši da u Generalnoj skupštini UN neće biti konsenzusa za rezoluciju, ili makar dvotrećinske većine, verovatno su se iznenadili kad su shvatili da neće imati čak ni prostu većinu. Iz tog razloga je rezolucija u Generalnoj skupštini UN morala biti zavedena kao „nevažno pitanje”, to jest među „ostala pitanja” kako bi se u tehničkom i proceduralnom smislu omogućilo njeno usvajanje, čak i bez potrebe za prostom većinom.

Sasvim je izvesno da su i bošnjački lideri morali da budu upoznati s planom smeštanja rezolucije pod stavku „ostalo” i da su i sami na to dali pristanak. Dugoročni ishod „tajne operacije” ostaje neizvestan, jer postoji uverenje da će rezolucija, kao neobavezujući dokument, biti stalni pratilac obeležavanja 11. jula – poluinternacionalizujući sećanje na srebrenički masakr. Nije teško pretpostaviti ni to da će se Bošnjaci svake godine suočavati s podsećanjem na način na koji je ona usvojena – mimo dejtonskih institucija i neustavnom zloupotrebom diplomatske mreže, ali i na to s koliko je bledom podrškom izglasana. Time će se iz perspektive Banjaluke dovoditi u pitanje kompletan bošnjački narativ o srebreničkom stradanju. Predsednik RS Milorad Dodik kaže da „danas čak 109 država sveta ne podržava Bećirovićevu verziju događaja u Srebrenici u julu 1995. i praktično osporava odluke suda koje su osnovale upravo UN”.