Zamagljena granica

Japan je da drugoj strani zemljine kugle (kako onda Japanci ne padnu glavačke na nebo!) i japanska kultura je obrnuti lik zapadne ili „naše”. Tako govori naše nesvesno. Ali, sunce se rađa negde na istoku, a tehnološka budućnost nam stiže iz Japana, i to nam govori da će ono što je u zemlji „izlazećeg sunca” sada trend za nekoliko godina biti i naša, srpska svakodnevica.

Početkom septembra otvoren je sajt Webkare (ili veb momak na adresi na japanskom, prevod na engleski nisam našao) koji je istovremeno onlajn igrica, socijalna mreža i dating simulacija. Namenjen je devojkama, a smisao je komunikacija i saradnja s drugim članovima, posredovanjem jednog od četiri izabrana crtana lika. Sapunasti zapleti igrice i digitalni dečaci naišli su na ogromno interesovanje japanskih tinejdžerki. Internet je uvek bio prostor velikih i sve većih brojki, onoliko koliko je mentalni i tehnički nivo korisnika svođen i uprosečen.

Japanska kultura stripova i animiranih filmova je osnova za ovu digitalizaciju ljubavnog života, neće se taj trend tako lako primiti u drugačijim sredinama, ali ovaj trenutni fenomen je i simptom dubljih procesa u tehnološkoj sferi, još jedan korak ka zamagljivanju granica stvarnog i digitalnog.

Neuporedivo ozbiljniji eksperiment nekako u isto vreme, početkom septembra, dogodio se na britanskom Univerzitetu Reding (poznatom po istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i robotike), gde su naučnici šest verbot programa (verbally-enhanced software robots), nazvanih Alice, BrotherJerome, Elbot, EugeneGoostman, Jabberwacky i UltraHal, podvrgli tzv. Tjuringovom testu koji se, svedeno, sastoji u proveri da li čovek može razlikovati drugog čoveka od mašine ako nema audiovizuelni kontakt. Još jednom kompjuterski programi nisu prošli, iako su se približili postavljenim granicama uspešnosti. Možda je još prerano za komunikacijski kanal između ljudi i kompjutera, možda moramo da sačekamo 2030. godinu kada bismo, po konsekvencama Murovog zakona, mogli da očekujemo kompjutere procesne moći ljudskog mozga. Murov zakon govori o geometrijskom rastu moći procesora, neki drugi naučnici pominju neophodno vreme za samoučenje; sve u svemu, za sada japanske tinejdžerke uče da komuniciraju s računarima znatno pre ostatka čovečanstva.

Komentari japanskih digitalnih „ludosti” kreću se, uglavnom, oko definicije nenormalnog. Oni su ljudski razumljivi, ali istorijski uznemirujuće kratkovidi. Na primedbu da se elektronski kućni ljubimci, zvani tamagoči, nisu „primio” na Zapadu, lako je podsetiti na slučaj mobilne telefonije ili gadžetomanije. Činjenice kažu ovako: ako želite da četujete sa najuspešnijim zapadnim kompjuterskim programom posetite adresu jabberwacky.com, sajt firme Icogno, dvostrukog dobitnika uglednog priznanja Loebner (2005. i 2006. godine) za razvoj veštačke inteligencije. Ili, pak, počnite da učite japanski.

Istovremeno, prisetimo se da je Džabervok naziv najpoznatije pesme u nonsens-ključu Luisa Kerola iz knjige „Alisa u zemlji čuda”, koja se može prevesti na onoliko načina koliko ima prevodilaca i jezika.

Zaključno sa onim kojim će razgovarati ljudi i kompjuteri.