Istoriju Kolarca niko ne može da kupi

Muzikferajn u Beču ili Vigmor Hol u Londonu su koncertna zdanja nastala krajem 19. veka, a i danas su prestižna mesta u kojima umetnici rado nastupaju. Deo naše tradicije je zdanje Kolarčeve zadužbine otvoreno koncertom Beogradske filharmonije 4. februara 1932, koje bi trebalo obnoviti i sačuvati, na čemu insistira Aleksandar Peković, upravnik ove ustanove od 2022. godine. Krajem prošlog meseca on je potpisao  ugovor sa Ministarstvom kulture i Ministarstvom za javna ulaganja za adaptaciju Velike dvorane Kolarca u iznosu od 1.350.000 evra.

O tome kada počinju radovi i da li će remetiti koncertnu sezonu Peković u razgovoru za „Politiku” kaže:

– Ovo je prvo značajnije ulaganje u infrastrukturu Kolarca od 1962. godine. Radovi će početi 1. juna sledeće godine zato što nam predstoji obimna procedura priprema. Imajući u vidu da je Kolarčeva zadužbina praktično jedina dvorana sa adekvatnom prostornom akustikom u našem gradu i da u njoj nastupaju svi naši orkestri, radove možemo izvoditi samo tokom letnjeg perioda, posle završetka koncertne sezone. Oni će trajati tri i po meseca i predstavljaju prvu fazu tokom koje ćemo adaptirati plafon dvorane sa novim sistemima instalacija, jer je plafonski deo nemoguće izvesti naknadno. Potom ćemo uraditi nove nivelacije u parteru i na balkonu, postaviti parket i sedišta u dvorani.

Peković objašnjava da će kapacitet biti nešto manji nego sada, ali će udobnost biti u svetskim standardima. Nova sedišta će biti prava koncertna što, pored komfora, podrazumeva stroge ateste za akustiku.

– Od sredstava iz donacija, uradićemo nov sistem rasvete u dvorani, koji se odnosi na savremenu ambijentalnu i scensku rasvetu. Započeli smo akciju prikupljanja sredstava za drugu fazu koja će uslediti kasnije, a odnosi se na zamenu postojećih, s novim akustičnim materijalima u dvorani, potom adaptaciju scene i „akustične školjke” i ugradnju novog sistema zvuka za specijalne projekte. Adaptiraćemo prostor garderoba za naše umetnike i orkestre i izgraditi savremeni depo za čuvanje klavira sa hidrauličnom platformom, pomoću koje ih iznosimo na scenu – kaže on.

Govoreći o tome kakvi potezi slede i kako do novih sredstava, Peković izražava nadu da će Ministarstvo kulture podržati i realizaciju druge faze radova. Očekuje da će i Grad Beograd dati doprinos, a ta se pomoć u ovom trenutku odnosi na važne adaptacije u prostoru, koje uskoro započinju, poput zamene stolarije i drugih važnih intervencija.

– Otkako sam stupio na dužnost, a to je bilo pre 20 meseci, najviše se bavim prikupljanjem donacija. Mi smo već stigli do sume od 250.000 evra za pomenuti period, ne računajući sredstva koja smo dobili od države. Uz pomoć našeg biznis konzorcijuma donator–filantropa, mi ćemo obaviti i adaptaciju preko 500 metara kvadratnih prostora, koji se nalazi ispod koncertne dvorane i to je nova donacija. To podrazumeva prostor za toalete koji odgovaraju svetskim standardima i Klub Kolarca, koji će biti novo koncertno mesto u gradu, sa kapacitetom oko 200 posetilaca. Služiće za susrete sa gostujućim umetnicima, potom kao džez klub i za promociju mladih talenata. Biće akustički tretiran, sa velikom binom i koncertnim klavirom „stenvej”, d-model. Pozvaćemo i naše umetnike da nam pomognu u ovoj akciji – najavljuje upravnik Kolarca.

Uvek ima i osporavanja, u javnosti su se pojavile tvrdnje da je Velika dvorana prevaziđena, da ne zadovoljava potrebe našeg grada. U čemu je njena vrednost i značaj Peković ističe:

– Kada kažu da je Kolarac zastareo, ne mogu da protivrečim, jer činjenice govore da je pre 62 godine bila poslednja rekonstrukcija. Ali kada neko kaže da je „beznadežno zastareo”, to je već opasna poruka koja sadrži nedostatak poštovanja, jer se obraća našim čuvenim arhitektima što u Kolarcu volontiraju već godinu i po dana, ali i našim sponzorima i donatorima koji bi mogli da pomisle: „Što bismo ulagali u nešto što je beznadežno’? Kolarac nije budžetska institucija i samostalno ostvaruje 82 odsto prihoda. Da li postoji nešto slično u regionu? Često kažem da je Kolarac naš ponos, ali i naša sramota. I onda se nameće pitanje zlonamernim glasovima – gde bi se odvijao koncertni život Beograda kada ne bi bilo Kolarca i šta smo kao društvo učinili da ga zaista zaštitimo osim povelje i zakona koji ne poštujemo?

Aleksandar Peković ističe da je zagovornik ideje da Beograd treba da dobije novu simfonijsku dvoranu, koja će početi da ispisuje istoriju od trenutka kada bude otvorena. I dodaje:

– Ipak, istoriju Kolarca ne može niko da kupi, jer su tu nastupale najveće svetske zvezde – od Prokofjeva, Rubinštajna, Fon Karajana, Menjuhina do Marte Argerič, Zubina Mehte, Pogorelića, Nemanje Radulovića, Stefana Milenkovića i drugih, u periodu od 92 godine. Kolarac je naš Karnegi hol. To je istorija koja se ne zaboravlja i nasleđe što se čuva i to sve zbog jednog čoveka koji je sav svoj imetak ostavio svome narodu. Ako takve vrednosti ne čuvamo biću duboko zabrinut za budućnost našeg naroda.

S obzirom na to da je ugovor o ulaganju potpisan dok je ministar kulture bila Maja Gojković, a sada je na toj funkciji Nikola Selaković, upitali smo Pekovića da li će to nešto promeniti.

– Politika naše kuće je politika dogovora i savezništva. Ne vidim nijedan razlog da ne ostvarimo odličan odnos sa Ministarstvom kulture i ministrom Selakovićem, koji je redovan posetilac Kolarčeve zadužbine. Po mom mišljenju, reč je o izuzetno iskusnom i odgovornom političaru, intelektualcu, humanisti i čoveku koji poštuje našu tradiciju. Znam da voli i duboko ceni ovu zadužbinu i siguran sam da će dati veliki doprinos u njenom očuvanju i unapređenju. Gospođa Maja Gojković je dala nemerljiv doprinos i siguran da će se takav odnos nastaviti u budućnosti – istakao je Peković.

Jedna od najakustičnijih sala za kamernu muziku

Problem očuvanja akustike je osetljivo i aktuelno pitanje. O tome nas naš sagovornik bliže upoznaje:

– Velika dvorana Kolarca je bila jedna od najakustičnijih u evropskim okvirima, ali za kamernu muziku. Ona nije simfonijska dvorana, već silom prilika služi za koncerte simfonijskih orkestara još od 1932. godine. Standardi za simfonijske dvorane su drugačiji. Naš portal je devet metara, a današnji standard je 21 metar. Nije u pitanju samo veličina scene, nego i akustički parametri. Na moj poziv, pre godinu dana, u Kolarcu je boravio inženjer čuvene japanske firme „Nagata akustiks”, koja je uradila akustiku za 70 najpoznatijih koncertnih dvorana u svetu, kao i za nekoliko najpoznatijih svetskih dvorana što su pod zaštitom Uneska, a među njima je i čuvena zlatna sala Muzikferajna u Beču. To je bio njihov prvi dolazak ne samo u Beograd, već u region. U pregovorima sam, da pod njihovom supervizijom, ovaj posao obave naši akustičari, koji imaju dovoljno iskustva i internacionalnih referenci.