Naš američki san

Povodom tek održanog sajma knjiga u nekoliko mahova čuli smo novinarsko pitanje postavljeno većem broju tinejdžera: da li i šta čitaju. Nekoliko njih je bez oklevanja, sasvim mirno, odgovorilo: „Ništa”, ili: „Klasika je nesavremena, ne interesuje me”. Usledila su i neka mišljenja pedagoga i psihologa. Ne sećam se da je ikad postavljeno pitanje zašto se tokom dvadesetak godina interes i poštovanje za muziku (tzv. klasiku) među mladima svelo na sasvim beznačajan broj. Uzroci su svakako brojni, ali rekao bih da je od najveće važnosti to što su mladi od detinjstva svakodnevno, na bezbroj načina, kroz sliku, reč i zvuk izloženi uticaju praktično JEDNE vrste muzike, pa se može postaviti pitanje: ko je taj ko u mlade glave, u najosetljivijem dobu razvoja, uliva takvo jednoumlje i ideju da je sve drugo „zastarilo”? Čiji je interes da se tako propagira lak, bezbrižan, spektakularan način izvođenja i slušanja, u kojima nije potreban bilo kakav stvarni intelektualni napor? Čija je odgovornost što se u ime „savremenosti” , „evropeizma”, „prava na svoj izbor” mladi ljudi sprečavaju da se, uz prirodnu potrebu za zabavom, napajaju iz viševekovnog bogatog muzičkog trezora, u kome leže mnogi primeri najvrednijih dostignuća ljudskog duha? Ko to i u ime čega manipuliše mladim glavama, ubirajući za sebe poene, ugled i zarade? I nije li tako stvoren veliki jaz između stvarne elite (ne samo muzičke), spremne da celog života uporno proučava razne oblasti nauke i umetnosti, i hiljade onih koji teže da prečicama dođu do uspeha, zarade, imidža? Često se pominje „američki san”: da i od seljačeta može postati predsednik zemlje. Ovde je san da se uz vešti marketing dođe do uspele pesme i visoke nagrade, o čemu će mediji brujati, a možda i parlament prekinuti rad i stojeći aplaudirati mladom heroju. Ako je tako, zašto bi se mladi nadobudni pevač opredeljivao za (bar) desetogodišnje studije, ako TV akademija može za samo tri meseca da od njega napravi zvezdu? I zašto se čuditi što nekoliko hiljada doktora nauka i veći broj sjajnih muzičara rade u zemljama u kojima se pamet i rad, uz odgovarajuću nagradu, zaista uvažavaju?

Ako se ovome dodaju navike mnogočasovnih sedenja na TV igricama, razna „četovanja” i neretko razorne internetske poruke, nije li logično da se uz sve to nadovezuju sve prisutniji alkoholizam, droga, nasilje, fizičke deformacije?

Da li se i šta može učiniti? Po mom uverenju, neophodan uslov je promena opšte kulturne politike koja bi morala i u najširoj javnosti u prvi plan jasno postaviti određene moralne, estetske, humanističke vrednosti. A da bi se to postiglo, neminovno je da i mediji, baš zbog svog snažnog uticaja, vrlo ozbiljno preuzmu određene obaveze. U pitanju je ne samo mesto muzičke kulture nego pre svega stvaranje ličnosti slobodnog mišljenja, širokih interesovanja, odgovornih profesionalaca, bez kakvih nijedno društvo ne može napredovati.

Vreme neumitno teče. Legendarna balerina Maja Plisecka otvoreno opominje: „U naše vreme pogubno je biti tih. Treba podizati veliku buku, hvaliti se, ekstravagantno se ponašati, biti bezobrazan. Tek tada ćete biti primećeni i zapaženi.” Ili treba da se pomirimo sa stanjem duha o kome Andrić kaže: „Zato što mogu i što se usuđuju da o svemu svašta kažu, oni misle i da sve znaju.”

Hoćemo li to dozvoliti?

pijanista