Stoltenberg širi dah trećeg svetskog rata

Jens Stoltenberg je uporan u nastojanjima da u rat u Ukrajini uvuče ceo zapadni vojni savez. U tom smislu generalni sekretar NATO-a zahteva od članica alijanse da odobre armiji Volodimira Zelenskog da naoružanje koje je dobila od američkih i evropskih partnera upotrebi kako bi gađala ciljeve van granica svoje zemlje, tačnije na teritoriji susedne Rusije.

U nedavnom intervjuu za list „Ekonomist” bio je precizan: „Došao je trenutak kada saveznici moraju da razmisle o ukidanju pojedinih zabrana vezanih za isporučeno naoružanje Ukrajini, posebno sada kada se glavne borbe vode oko Harkova, veoma blizu ruske granice. Braniti Ukrajincima da pomenuto naoružanje koriste kako bi gađali ciljeve na teritoriji Rusije onemogućuje im adekvatnu odbranu.” Očekivano, ova ideja ocenjena je od strane mnogih političara i vojnih analitičara kao obična provokacija i neskriveni poziv na otpočinjanje trećeg svetskog rata.

Prvi čovek dominirajućeg vojnog saveza svakako ne može da bude zadovoljan razvojem situacije na ukrajinskom bojištu. Stotine milijardi dolara uloženih sa nadom da će bivša sovjetska republika jednoga dana postati novi rudnik za bogaćenje zapadnih finansijera, sve više se pretvaraju u trošak bez naknade. I što je još gore, drugim delovima sveta jasno ukazuju da je međunarodni poredak, stvoren posle dva velika svetska rata, definitivno na izdisaju. Pogledi onih koji bi da idu napred nezaustavljivo se okreću – ka istoku.

Želje su jedno, a mogućnosti drugo. Tako je i Stoltenbergova ideja naišla među članicama NATO-a na veoma mlak prijem, pa i jasno odbijanje. Većina je svesna da ih to što bi na rusku teritoriju poletele rakete koje su oni proizveli i „samo ustupili” Ukrajini, ne bi opralo od žiga direktnog učesnika u ovom, još uvek, lokalnom sukobu. U tom smislu, opomena iz Moskve već je stigla: „Dodatna eskalacija mogla bi da izazove ozbiljne posledice u celoj Evropi. Kako bi se u tom slučaju ponašale SAD, posebno imajući u vidu paritet u vojnoj moći i strateškom naoružanju? Da li im je zaista neophodan globalni konflikt”, zapitao se ruski predsednik Vladimir Putin.

Po mišljenju Skota Ritera, bivšeg američkog vojnog obaveštajca, „gensek” zapadne alijanse je, očigledno, sebi prisvojio ovlašćenja koja mu ne pripadaju, pošto njegove ratoborne izjave malo ko u NATO-u razume kao glas cele organizacije. Majkl Maluf, bivši analitičar Pentagona, takođe se pita u čije ime govori Stoltenberg: „Njegove ideje svakako ne potiču iz Vašingtona.” „Reč je o pritiscima koji dolaze iz drugih centara, poput Svetskog ekonomskog foruma i drugih sličnih finansijskih moćnika koji, u stvari, vladaju svetom a koji, po njegovom mišljenju, upravljaju i Amerikom i Velikom Britanijom”, tvrdi Maluf.

Protivljenje idejama širenja borbenih dejstava izvan granica Ukrajine izneo je i Florijan Filipo, lider francuskih Evroskeptika: „Izjave čelnika alijanse su sulude i unose dah trećeg svetskog rata. Svaka njihova reč je veoma ozbiljna, sa mogućim teškim posledicama. NATO je zvanično odbacio svoju politiku odbrambenog saveza, umesto toga – objavljuje rat!”

Primetno je da najratobornija propaganda u vezi sa dešavanjima u Ukrajini (pa i šire) stiže uglavnom od zvaničnika koji su sebi prisvojili pravo da govore u tuđe ime. Reč je, prevashodno, o visokim činovnicima, kao u slučaju Stoltenberga pa i američkog državnog sekretara Entonija Blinkena, koji u normalnim okolnostima ni o čemu konkretno ne odlučuju, ali zato uspevaju da podignu veliku galamu. Njihova prava uloga je da unesu nemir među manje stabilne države i da ih nateraju da se priklone mišljenju onih koji sebe smatraju vladarima sveta. Najbolji primer za to svakako je nedavno glasanje u Ujedinjenim nacijama za rezoluciju o genocidu navodno počinjenom pre četvrt veka u Srebrenici.

Kako god bilo, aktuelni lider NATO-a ocenjen je kao „opasan čovek” koji svojom retorikom može ponekog da navede da uradi nešto zbog čega bi lako mogli i drugi da imaju posledice. Jer eventualno odobrenje Kijevu da oružjem koje su mu isporučili saveznici gađa mete van ukrajinskih granica (što se već neko vreme čini u formi diverzija), učinilo bi i te isporučioce direktnim učesnicima u sukobu.

Sa druge strane, iz Moskve su nedvosmisleno poručili da upravo tako gledaju na aktuelnu situaciju na frontu. Svoje dalekometno oružje već su usmerili na mete u Evropi. Naravno, prvi će se na nišanu naći oni koji smatraju da bi proširenje ukrajinskih vojnih operacija zahvatilo samo neposredne ruske susede, tačnije, države članice nekadašnjeg „Varšavskog pakta”, objektivno, zemlje koje su najviše stradale i u dva svetska rata vođena u prošlom veku. Razliku, naravno, čine dalekometni projektili koji se više ne usmeravaju samo na neposredan komšiluk, već lete mnogo dalje.

Treba reći i da je „ratna retorika” posebno naglašena pred evropske parlamentarne i predsedničke izbore u SAD. Nekada je moguće zapitati se i da li ovi „nosioci glasina” rade za one koji ih plaćaju kao državne službenike i administrativce vojnih saveza, ili za one koji bi tek da se dokopaju vlasti.

Evropljani koji su se naslušali priča o strahotama Drugog svetskog rata definitivno nisu skloni ponavljanju istorijskih lekcija uživo. Upravo stoga ideje Stoltenberga, Blinkena i sličnih sve češće nailaze na zid odbijanja ili barem uzdržanosti.