Geroslav Zarić Gera – čarobnjak scene

Bogato ilustrovana monografija „Geroslav Zarić Gera, Čarobnjak scene” Živadina Mitrovića, (izdanje Službenog glasnika i kuće Cepter Book World) govori o scenografu koji je svojim delom obeležio srpsku i jugoslovensku pozorišnu scenu krajem 20. i početkom 21. veka. To je uzbudljiva priča o životnom putu umetnika, počev od njegovog odrastanja, sazrevanja i porodičnog okruženja, do profesionalnog angažmana kao scenografa, slikara i profesora. Ova knjiga oslikava Gerin scenografski rad, koji obuhvata više od 200 realizovanih pozorišnih predstava, ali i značajan slikarski opus, upotpunjen porodičnim i profesionalnim fotografijama. Podeljena je u pet tematskih poglavlja, koja osvetljavaju biografiju umetnika i donose odabrane intervjue, reči reditelja, glumaca i teatrologa o Zarićevom radu, izbor iz kritika i izabranu teatrografiju, izložbe i nagrade – svedočanstva nesvakidašnjeg stvaralačkog opusa.

O knjizi su u knjižari „Geca Kon” govorili Nebojša Bradić, reditelj, Aleksandar Milosavljević, priređivač i pozorišni kritičar, Geroslav Zarić Gera i Gordana Milosavljević Stojanović, urednica.

Geroslav Zarić Gera rođen je u Milutovcu, u opštini Trstenik, 1951. godine. Posle uspešno završene umetničke škole u Nišu dolazi u Beograd i upisuje se na Akademiju primenjenih umetnosti, na Odsek za scenografiju. S Egonom Savinom ostvario je 24 predstave. Tome treba dodati i čestu saradnju sa Vidom Ognjenović, Jovicom Pavićem, Nebojšom Bradićem, Dimitrijem Mićom Jovanovićem, Mihajlom Vukobratovićem, Milanom Karadžićem, Nikitom Milivojevićem, Kokanom Mladenovićem i Sinišom Kovačevićem, dok je baletske predstave radio sa Krunislavom Simićem. Svi su oni prepoznali međusobnu darovitost, sličnosti i razlike u senzibilitetu i kroz zajedničko delovanje stvarali prepoznatljiv teatarski izraz, podstičući jedni druge u zahtevnom i složenom postupku stvaranja pozorišne predstave. Treba pomenuti i saradnju sa Stevom Žigonom, Brankom Plešom, Paolom Mađelijem, te sa češkim oskarovcem Jiržijem Menclom na predstavama koje je režirao u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Po rečima Živadina Mitrovića, Zarićev rad krase likovnost i balans između realnog i teatralnog. To postignuće predstavlja glavne osobine stila, strpljivo građenog umetničkog stava, poetike i estetike onoga što kritika imenuje kao autorski rukopis. U najlepšim godinama stvaralačke zrelosti i stečenog iskustva Zarić je 2000. godine izabran za vanrednog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti za predmet scenografija. Bili su to isti škola i odsek koje je i sam završio…

„Malo je u srpskom pozorištu bilo scenografa”, smatra Egon Savin, „koji su, kao on, spojili veličanstveni likovni dar i scenografsku pragmatičnu pamet u razumevanju literature”.

Govoreći o ovoj monografiji Aleksandar Milosavljević istakao je da je Živadin Mitrović u stvaranje ove knjige ušao sa velikim poštovanjem, razumevanjem, znanjem jednog istoričara umetnosti, ali i sa sluhom istraživačkog novinara.  

– Velika mi je čast što sam kao priređivač radio na ovoj knjizi, delu u kojem je predstavljen razvoj Geroslava Zarića kao likovnog umetnika i scenografa, a koje ujedno pruža i priliku da nešto o njemu saznamo iz ugla njegovih kolega reditelja. Ovu knjigu doživljavam i kao udžbenik o procesu rada u teatru, jer jedno je dekor, a drugo je scenografija kao ozbiljno promišljanje prostora. Sa Gerom sam sarađivao ne samo kao pozorišni kritičar, već i kao umetnički direktor, kao direktor drame, selektor festivala, i tako bio svedokom na koji način kreativan scenograf koristi ambijent, otvoreni prostor pod vedrim nebom, i postaje saučesnik u njegovoj transformaciji. Važno je i to da scenograf razume glumce i da im omogući da ožive predstavu u tom prostoru za igru – rekao je Milosavljević.

Nebojša Bradić napomenuo je da je ova knjiga pouzdano svedočanstvo o umetniku i njegovom putu, da je sve na tom putu Geroslav Zarić platio skupo i da je to imalo smisla.

– Ja se ovom prilikom sećam Živadina Mitrovića i kao zemljak, jer on je to ponosno isticao kada smo se sretali. Ova knjiga mi je draga jer je Živadin uradio nešto iz svoje prave profesije istoričara umetnosti. Beležio je razgovore sa istaknutim umetnicima, a u nekoliko poglavlja ove knjige uočljiv je i njegov esejistički potencijal. Geru sam prvi put video u Cvijićevoj ulici, kada sam mu, sa Egonom Savinom, išao u neformalnu posetu, kao student. Kasnije sam u pozorištu video njegovu scenografiju, a poslednja koju smo radili je u predstavi „Kompani”. Jedinstvena su iskustva sa njim, jer sam uvek znao za koju predstavu i zašto meni treba Gera. S njim sam ostvario devet režija i to su sve bili veliki formati, neke od tih predstava ušle su u panteon srpskog pozorišta. Geru nije trebalo mnogo ubeđivati, a uvek je bio deo tima i zbog toga ima toliko prijatelja – rekao je Bradić, dodajući da ovo nije knjiga na kraju jedne karijere, već svojevrsni presek karijere Geroslava Zarića.

Geroslav Zarić ukazao je na to da je Živadin Mitrović sam došao na ideju o ovoj knjizi, da je dugo i temeljno radio na njoj kao neko ko se bavio likovnim umetnicima, ali i kao poznavalac pozorišta.